Живот и смрт једног принца

Чудесна прича Радослава Братића о необичној и тужној судбини аутомобила краља Александра Карађорђевића

Када је рат протутњао, нова власт је одмах запосела краљевске виле и дворце на Дедињу и другим местима. Музеји, библиотеке и легати су прочишћени, избачени су непожељни документи, књиге, списи, фотографије. Историја има своје ломове када уводи нову грађу. Много тога је склоњено у тајне архиве а још више спаљено и уништено. Новоговор је увео строга правила свога стила.

Прича о украденим, а потом у земљу враћеним сандуцима злата имала је безброј варијаната и различитих сведока. Лица су им остала непозната. Вероватно су неке вести у чаршију пуштали странци, друге политичари, а неке опет поражена страна. Већина се само у једном слаже – да је после рата лакше било изгубити главу него у самом рату.

Кажу да је било и таквих који су се властима сами пријављивали а да нису знали због чега. У великом страху су сами себи постали сумњиви. Најчешће речи које су гласно изговаране биле су: издајник и непријатељ. А то је могао свако за трен постати, без изузетка.

Кажу да је неки човек из Топлице престао да говори на дан ослобођења и сви су га сматрали глуваћем и мутавцем. Тако је издржао десет година и спасао главу. Нит га је неко шта могао питати ни за било шта окривити, а још мање од њега тражити одговор.

Када је прошла ибеовска фртутма и Хрушчов стигао у Београд, човек из Топлице је први пут проговорио. Тада се сазнало да је он био краљев аутомеханичар и надзорник крунске гараже.

Атентат на краља Александра у Марсеју

После убиства краља Александра, деветог октобра тридесет четврте године, у Марсељу, његов аутомобил је враћен на Калемегдан, у Музеј принца Павла (краљица је с њим учествовала на тркама, иако је имала троја својих кола.). То је била најпосећенија установа у коју су долазиле ђачке и студентске екскурзије, радници и народ из разних крајева земље.

Ђаци су дечјим листовима слали своје саставе, приче о ауту који су видели. Слика с клонулом главом круне на задњем седишту аутомобила обишла је свет, уз сензације и нагађања светских новинара.

Они који су организовали убиство највише су га тобож жалили. Слали су телеграме, давали изјаве и обећавали да ће ухватити терористе. Дипломатија има два језика, јавни и тајни.

Аутомобил је био смештен у посебну салу и ограђен црвеним канапом, налик на гајтан. Изгледао је црњи него што је био, некако снужден и са осећањем кривице. Папучица с које је атентатор пуцао висила је као осуђеник који је признао злочин, попут пераја морског пса којим прво млатне и ошамути жртву а онда је поједе.

Кров је био навучен а прозорско стакло спуштено да се не би видели крвави трагови убијеног српског краља Александра и француског министра Бартуа. Неко их је прао, али се људска крв никада не може опрати.

Аутомобил у коме је убијен краљ Александар у музеју на Калемегдану

Трагови остају месецима и годинама. Народ је стајао и пролазио у тишини, као поред мртвачког одра. Има тренутака када су речи празне и безначајне. Само би се каткада зачули јецаји оданих монархиста. Краљева одећа, део наоружања и личних ствари били су смештени у неколико витрина.

 До почетка рата кроз тај музеј прошло је више милиона знатижељних лица. Немци који су окупирали земљу, ваљда због осећања кривице, за све време рата, кажу, нису дирали ни музеј ни краљев аутомобил. Све је остало како је и било.

После рата, најпознатији Титови генерали наводно су виђени како се возикају у Александровом ауту. Радили су то обично после каквих забава и пијанки, ко зна да ли из неке потајне жеље да још више уздигну себе или да се наругају једном срушеном режиму и његовој пропалој власти. Окрвављено задње седиште било је замењено или пресвучено. Кров од кола није се више могао отварати.

Аутомобил је убрзо дат Дому ЈНА, да би послужио вишим официрима када иду на параде и војне слетове. Али недуго затим, променише му намену и у њега почеше товарити зелениш, месо и хлеб које су набављали у продавницама и на пијаци за потребе војне кухиње. Задње седиште избацише и уместо њега наместише дрвену гајбу, у коју су стављали оно што купе. На предњим су седели возач и главни кувар који је ишао у набавку.

Мириси су се мешали, па је често унутра било тешко издржати јер су остаци хране трулили и буђали се. Неки вешти мајстор је направио стаклену преграду по средини кола, између предњих седишта и задњег дела – гајби. Ауто су ретко прали и још ређе поправљали. У његовом старењу и корозији мора да су видели и пропадање Краљевине.

Краљица Марија прва жена возач у Србији

Иако је то била прилично стара марка кола, мотор му је као за инат прецизно радио и није посустајао. А мотор је као срце у човека, док је он здрав, спољашњи изглед није много важан. Звук му је подсећао на тиху хуку невремена пре кише.

Изгледао је унесрећен и понижен. Као да се људским пркосом бранио и опстајао. Црна боја његовог лица била је све блеђа, љуштила се и откривала прве шире пукотине. Десно огледало које открива опасности иза леђа пукло је и тако се слика света распала надвоје.

На ону која је прошлост и ону у којој се види садашњост. Десна папучица отпала је и однела отисак убице из Марсеља. Ауто је подсећао на неку велику препотопску животињу која је угинула, а друге, ситније звери и бубе оглодале је до костију. Али ова „племенита животиња“ је имала чврсту кичму и још је давала знаке живота.

Кожу су јој одерали, а очи, срце и мозак и даље су радили. Борба између живота и смрти свуда је присутна. А онда, једног дана, као и у животу сваког човека када остари и сроза се до самог дна, аутомобилу је намењена нова улога.

Дању је лежао паркиран у слепој улици, одмах до зграде Дома армије. А ноћу, када се заврши рад кухиње, у металним кантама и бурадима њиме су превожене помије до војничког имања.

Тамо су товљене свиње за армијске мензе широм нове Југославије. Возило је све више личило на деградираног официра који је много погрешио али не зна се шта. Одузети су му одликовања и чинови, скинуте еполете и други знаци отмености. Понижен је пред собом, пред својом војничком трупом и целим светом. Још се видела француска марка Делаге, производња из 1928. године.

Допремање аутомобила у коме је погинуо краљ Александар у Београд

Као и његов господар, краљ Александар, гурнут је у смрт људском таштином, немаром и осветом. Нигде није било сажаљења, лепог геста ни лека. Изгледао је као напуштено псето на улици, са ретким педигреом али без господара. Препуштено на милост и немилост свакојаком свету.

Помије које је превозио краљев аутомобил аљкаво су затваране у бурадима и кантама па су га испод поклопаца прскале и прљале, затварајући му тако ноздрве и плућа. Остајале су ружне маснице и мрље које су као најотровнија киселина продирале и гризле његову утробу. О, Боже, зашто допушташ такав немар и злобу!

То више није био онај мотор, ни његов звук. Тутњао је, брундао и повраћао. Као старац који избацује сукрвицу, као најгори астматичар у дубоким годинама. То није она фина мелодија машине већ љуто и болесничко шкргутање зубима.

Множиле су се ране и ожиљци по његовом телу, откривале се бразготине и флеке. Прљав и умашћен свуда, и споља и изнутра, личио је на каквог осуђеника на кога свако насрће. Видели су се већ и подочњаци, као код човека, без икаквог лека и завоја. Од осам цилиндара, као осам људских носева, два су престала да раде. Био је то почетак краја једне светле биографије.

Када је извесни Брљо, приучени борац, аутомеханичар, једне ноћи покушао да га упали, аутомобил је само крештао и кркљао. Као прехлађени логораш у каменолому Голог отока. Личио је на рањеника коме убрзано отиче крв а нико се не досећа да му притрчи и залечи ране. Приучени борац, аутомеханичар, шутнуо је ногом у врата, љут и бесан што мора да се бакће једном буржоаском крнтијом.

По наредби војних власти, сутрадан је мртвац закачен за војни камион и одвезен на сметлиште код куле Небојша. Нису га оставили на точковима већ су га гурнули и преврнули на леђа. Било је то као тужна сахрана једне часне особе и крај једне бурне историје. Онако испрљан, умашћен и испљуван, постао је скровиште за пацове и мраве, али и за храбре врапце и голубове.

Постао је олупина једног времена и заборава. Лепили су се за њега свакојаки инсекти и бубе. Черупали су га пролазници и сиромаси, део по део, кидали и одвлачили ко зна зашто и за какве намене. Мотор је први нестао без трага, а иза њега је остала слика налик на ждрело заклане животиње.

Два фара – та два краљева ока – скинута су брижном руком неког мајстора и љубитеља старих аута, и занавек спасена. Био је то крај једног аутомобила названог принц. Иако су Французи, после рата, нудили велике паре да га откупе.

Да сваки догађај има више лица постарао се да докаже лист Политика од 17. фебруара 1995. године, где је објављен текст господина Душана Пејака, који тврди да је краљев аутомобил марке Делаге стигао у Лозницу 1951. године, без крова и преправљен. У том граду служио је за обуку возача.

По његовим речима, дотрајали ауто није отеран на сметлиште већ је продат у старо гвожђе. Исто сведочи и мајстор Стеван Стојанац, који каже да је аутомобил избачен из музеја по наређењу генерала Дапчевића. Господин Раденко Јаношевић, велики познавалац аутомобила, тврди да су поклон добили од Народне технике Лознице, крајем 1954. године.

Претходно се ауто налазио на отпаду 7. јула. Трећи сведок, господин Вељко Станковић, официр у пензији, који је био старешина јединице безбедности Војног музеја на Калемегдану, тврди да је генерал Дапчевић издао наређење да се кола уклоне, али да војска није злоупотребљавала овај експонат. Свако прича своју причу.

После непуних пет деценија, умало да Титова кола доживе исту судбину краљевог аутомобила. Када је већ беснео рат у Хрватској и Босни, председник југословенске владе који је, позван или непозван, бануо преко океана, возикао се и сликао у Титовом ауту. Нешто је причао на прилично заборављеном матерњем језику и покушавао да ухвати ретки осмех бившег власника кола.

Новине су објавиле вест да ће се аутомобил продати на лицитацији, а новац употребити за пренос Титових остатака у Кумровец или на неко друго место. Један сељак, очигледно добро упућен у догађаје за време прошлог и овог рата, одмах је понудио велику суму новца, у девизама.

Кажу да је у писму стајало и образложење зашто га купује. Наводно, желео би да се мало возика, а потом би у ауту превозио помије за прехрану стоке на свом салашу. На лицитацију су се јавили бројни купци, а стигле су понуде и овог пута од Француза. Поједини Титови саборци су се увредили и видели у том догађају непријатељски чин.

Спречили су то и, колико је познато, кола још нису продата, а кад ће – не знамо.

Радослав Братић

It's only fair to share...Share on email
Email
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


*