Сеоба Билећана у банатску равницу

Железничка станица у Билећи


На железничкој станици у Билећи, 9. септембра 1945. године почео је дирљиви растанак Билећана са завичајем у коме су остављали ђедовину, родну груду, успомене, сиротињу, патње и херцеговачки крш. Тог дана у сиромашној херцеговачкој варошици почела је да се пише нова, послератна историја Сечња, малог места у Банату.

Теретни вагони на билећкој станици чекали су народ коме су обећали бољу будућност и нови живот у банатској равници. До тог дана, већина њих никада није макла даље од Чемерна или Ситнице, а за многе је то био последњи пут да виде своју родну Билећу. Много чемера и суза се пролило тог дана низ железничку пругу.

На вагонима је писало „Срећно у нову будућност“ али у срцима Херцеговаца се скупила зебња због одласка у непознато. И само путовање било је напорно, посебно за старије људе. Млади су лакше прихватали одлазак. Сведоци казују да је понекад чула и песма: „Све ми жеља жељу стиже, Војводини да сам ближе“.

Долазак воза у војвођанску равницу

Путовало се данима. Могли су да поћерају краву или коња док је за браве и козе улазак у вагоне био забрањен. Носили су нешто хране за себе и за животиње са којима су заједно путовали и спавали у истим вагонима. Преседали су неколико пута, пруге и мостови су били разрушени у рату. Уз пут су добијали нешто хране и воде.

Коначно су дошли до Војводине. Прво у Нови Сад а онда у Петровград. Ту су задржали чак два дана икао су били надомак циља.

Прва група колониста у Сечањ је стигла 17. септембра 1945. године. На железничкој станици, младићи и девојке из околних места су им приредили свечани дочек и велико народно весеље.

Следеће године у Сечањ је дошло још 30 породица из Мостарског среза и 41 породица са Косова и Метохије, али и других делова Србије. Укупно је досељено 390 породица које су имале 2.206 чланова домаћинства. Колонисти су у селу затекли 24 српска домаћинства, 16 мађарских, седам немачких, четири румунска и 16 ромских.

Швапске куће у Банату

Комисија која је додељивала куће и имања није имала нимало лаган задатак. Куће су биле различите величине а и земља у свим деловима атара није била истог квалитета. Земља је подељена у три групе А, Б, Ц (неки делови атара су и данас познати под тим ознакама) и свакоме је припао део земље из тих категорија.

Ипак, између херцеговачких брда и банатске равнице разлике су огромне. Неки нису успели да се прилагоде и одлучили су да се врате у Билећу. Ипак, већина је почела да се сналази у новој средини.

У старом завичају углавном су се бавили сточарством а у Банату су се привикавали на земљорадњу. Већина је први пут видела неке пољопривредн алатке, али виспрени Херцеговци брзо су савладавали нове лекције. Велику помоћ су имали од Немаца који су остали у Сечњу, нарочито приликом налажења послова у циглани.

 Преживели су и формирање задруга, али су се тешко навикавали на климу. За разлику од Херцеговине, зиме у Банату су доста хладније са мразевима и пуно ветра. Док нису дошли из Билеће нису знали шта је прави глиб, нити су имали проблема са прашином као у Сечњу, нарочито током сушних лета.

Нови живот Билећана у банатској равници

Ипак, стоку нису морали да гоне далеко на воду као у Херцеговини. Вода се црпела из артерских бунара који су се налазили на раскрисницама или у неким двориштима, углавном некадашњих кућа имућнијих Немаца.

Билећани су се временом свикавали са новим крајем али нијесу заборављали свој завичај и Билећу. До њиховог доласка у Сечњу нијесу знали шта су то сијела. Најчешћи вид забаве међу младима била су сијела. Мушкарци су често играли домине и карте а жене су плеле и ткале. Задржане су и неке игре из старог краја међу којима је најчешћа била „Игра прстена“.

У првим годинама после колонизације Билећани су углавном женили Херцеговке. Ретки су били примери венчања са девојкама других националности, или чак са Српкињама из околних војвођанских места. Међутим, временом, и то се у потпуности променило.

Данас стасавају нове генерације потомака оних који су се отиснули са билећке железничке станице у јесен 1945. године и који су кршовиту Херцеговину заменили за равну Војводину. Они су, што би рекли њихови прађедови, срасли са новим завичајем, али никада не заборављају своје корене и обичаје. У Сечњу се сваке године одржавају Митровдански сусрети кад колонисти прослављају славу села и дочекују госте из Херцеговине.

Билећа.рс 

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


1 × 4 =

*