Када је рат протутњао, нова власт је одмах запосела краљевске виле и дворце на Дедињу и другим местима. Музеји, библиотеке и легати су прочишћени, избачени су непожељни документи, књиге, списи, фотографије. Историја има своје ломове када уводи нову грађу. Много тога је склоњено у тајне архиве а још више спаљено и уништено. Новоговор је увео строга правила свога стила.

Прича о украденим, а потом у земљу враћеним сандуцима злата имала је безброј варијаната и различитих сведока. Лица су им остала непозната. Вероватно су неке вести у чаршију пуштали странци, друге политичари, а неке опет поражена страна. Већина се само у једном слаже – да је после рата лакше било изгубити главу него у самом рату.

Кажу да је било и таквих који су се властима сами пријављивали а да нису знали због чега. У великом страху су сами себи постали сумњиви. Најчешће речи које су гласно изговаране биле су: издајник и непријатељ. А то је могао свако за трен постати, без изузетка.

Кажу да је неки човек из Топлице престао да говори на дан ослобођења и сви су га сматрали глуваћем и мутавцем. Тако је издржао десет година и спасао главу. Нит га је неко шта могао питати ни за било шта окривити, а још мање од њега тражити одговор.

Када је прошла ибеовска фртутма и Хрушчов стигао у Београд, човек из Топлице је први пут проговорио. Тада се сазнало да је он био краљев аутомеханичар и надзорник крунске гараже.

После убиства краља Александра, деветог октобра тридесет четврте године, у Марсељу, његов аутомобил је враћен на Калемегдан, у Музеј принца Павла (краљица је с њим учествовала на тркама, иако је имала троја својих кола.). То је била најпосећенија установа у коју су долазиле ђачке и студентске екскурзије, радници и народ из разних крајева земље.

Ђаци су дечјим листовима слали своје саставе, приче о ауту који су видели. Слика с клонулом главом круне на задњем седишту аутомобила обишла је свет, уз сензације и нагађања светских новинара.

Они који су организовали убиство највише су га тобож жалили. Слали су телеграме, давали изјаве и обећавали да ће ухватити терористе. Дипломатија има два језика, јавни и тајни.

Аутомобил је био смештен у посебну салу и ограђен црвеним канапом, налик на гајтан. Изгледао је црњи него што је био, некако снужден и са осећањем кривице. Папучица с које је атентатор пуцао висила је као осуђеник који је признао злочин, попут пераја морског пса којим прво млатне и ошамути жртву а онда је поједе.

Кров је био навучен а прозорско стакло спуштено да се не би видели крвави трагови убијеног српског краља Александра и француског министра Бартуа. Неко их је прао, али се људска крв никада не може опрати.

Трагови остају месецима и годинама. Народ је стајао и пролазио у тишини, као поред мртвачког одра. Има тренутака када су речи празне и безначајне. Само би се каткада зачули јецаји оданих монархиста. Краљева одећа, део наоружања и личних ствари били су смештени у неколико витрина.

 До почетка рата кроз тај музеј прошло је више милиона знатижељних лица. Немци који су окупирали земљу, ваљда због осећања кривице, за све време рата, кажу, нису дирали ни музеј ни краљев аутомобил. Све је остало како је и било.

После рата, најпознатији Титови генерали наводно су виђени како се возикају у Александровом ауту. Радили су то обично после каквих забава и пијанки, ко зна да ли из неке потајне жеље да још више уздигну себе или да се наругају једном срушеном режиму и његовој пропалој власти. Окрвављено задње седиште било је замењено или пресвучено. Кров од кола није се више могао отварати.

Аутомобил је убрзо дат Дому ЈНА, да би послужио вишим официрима када иду на параде и војне слетове. Али недуго затим, променише му намену и у њега почеше товарити зелениш, месо и хлеб које су набављали у продавницама и на пијаци за потребе војне кухиње. Задње седиште избацише и уместо њега наместише дрвену гајбу, у коју су стављали оно што купе. На предњим су седели возач и главни кувар који је ишао у набавку.

Мириси су се мешали, па је често унутра било тешко издржати јер су остаци хране трулили и буђали се. Неки вешти мајстор је направио стаклену преграду по средини кола, између предњих седишта и задњег дела – гајби. Ауто су ретко прали и још ређе поправљали. У његовом старењу и корозији мора да су видели и пропадање Краљевине.

Иако је то била прилично стара марка кола, мотор му је као за инат прецизно радио и није посустајао. А мотор је као срце у човека, док је он здрав, спољашњи изглед није много важан. Звук му је подсећао на тиху хуку невремена пре кише.

Изгледао је унесрећен и понижен. Као да се људским пркосом бранио и опстајао. Црна боја његовог лица била је све блеђа, љуштила се и откривала прве шире пукотине. Десно огледало које открива опасности иза леђа пукло је и тако се слика света распала надвоје.

На ону која је прошлост и ону у којој се види садашњост. Десна папучица отпала је и однела отисак убице из Марсеља. Ауто је подсећао на неку велику препотопску животињу која је угинула, а друге, ситније звери и бубе оглодале је до костију. Али ова „племенита животиња“ је имала чврсту кичму и још је давала знаке живота.

Кожу су јој одерали, а очи, срце и мозак и даље су радили. Борба између живота и смрти свуда је присутна. А онда, једног дана, као и у животу сваког човека када остари и сроза се до самог дна, аутомобилу је намењена нова улога.

Дању је лежао паркиран у слепој улици, одмах до зграде Дома армије. А ноћу, када се заврши рад кухиње, у металним кантама и бурадима њиме су превожене помије до војничког имања.

Тамо су товљене свиње за армијске мензе широм нове Југославије. Возило је све више личило на деградираног официра који је много погрешио али не зна се шта. Одузети су му одликовања и чинови, скинуте еполете и други знаци отмености. Понижен је пред собом, пред својом војничком трупом и целим светом. Још се видела француска марка Делаге, производња из 1928. године.

Као и његов господар, краљ Александар, гурнут је у смрт људском таштином, немаром и осветом. Нигде није било сажаљења, лепог геста ни лека. Изгледао је као напуштено псето на улици, са ретким педигреом али без господара. Препуштено на милост и немилост свакојаком свету.

Помије које је превозио краљев аутомобил аљкаво су затваране у бурадима и кантама па су га испод поклопаца прскале и прљале, затварајући му тако ноздрве и плућа. Остајале су ружне маснице и мрље које су као најотровнија киселина продирале и гризле његову утробу. О, Боже, зашто допушташ такав немар и злобу!

То више није био онај мотор, ни његов звук. Тутњао је, брундао и повраћао. Као старац који избацује сукрвицу, као најгори астматичар у дубоким годинама. То није она фина мелодија машине већ љуто и болесничко шкргутање зубима.

Множиле су се ране и ожиљци по његовом телу, откривале се бразготине и флеке. Прљав и умашћен свуда, и споља и изнутра, личио је на каквог осуђеника на кога свако насрће. Видели су се већ и подочњаци, као код човека, без икаквог лека и завоја. Од осам цилиндара, као осам људских носева, два су престала да раде. Био је то почетак краја једне светле биографије.

Када је извесни Брљо, приучени борац, аутомеханичар, једне ноћи покушао да га упали, аутомобил је само крештао и кркљао. Као прехлађени логораш у каменолому Голог отока. Личио је на рањеника коме убрзано отиче крв а нико се не досећа да му притрчи и залечи ране. Приучени борац, аутомеханичар, шутнуо је ногом у врата, љут и бесан што мора да се бакће једном буржоаском крнтијом.

По наредби војних власти, сутрадан је мртвац закачен за војни камион и одвезен на сметлиште код куле Небојша. Нису га оставили на точковима већ су га гурнули и преврнули на леђа. Било је то као тужна сахрана једне часне особе и крај једне бурне историје. Онако испрљан, умашћен и испљуван, постао је скровиште за пацове и мраве, али и за храбре врапце и голубове.

Постао је олупина једног времена и заборава. Лепили су се за њега свакојаки инсекти и бубе. Черупали су га пролазници и сиромаси, део по део, кидали и одвлачили ко зна зашто и за какве намене. Мотор је први нестао без трага, а иза њега је остала слика налик на ждрело заклане животиње.

Два фара – та два краљева ока – скинута су брижном руком неког мајстора и љубитеља старих аута, и занавек спасена. Био је то крај једног аутомобила названог принц. Иако су Французи, после рата, нудили велике паре да га откупе.

Да сваки догађај има више лица постарао се да докаже лист Политика од 17. фебруара 1995. године, где је објављен текст господина Душана Пејака, који тврди да је краљев аутомобил марке Делаге стигао у Лозницу 1951. године, без крова и преправљен. У том граду служио је за обуку возача.

По његовим речима, дотрајали ауто није отеран на сметлиште већ је продат у старо гвожђе. Исто сведочи и мајстор Стеван Стојанац, који каже да је аутомобил избачен из музеја по наређењу генерала Дапчевића. Господин Раденко Јаношевић, велики познавалац аутомобила, тврди да су поклон добили од Народне технике Лознице, крајем 1954. године.

Претходно се ауто налазио на отпаду 7. јула. Трећи сведок, господин Вељко Станковић, официр у пензији, који је био старешина јединице безбедности Војног музеја на Калемегдану, тврди да је генерал Дапчевић издао наређење да се кола уклоне, али да војска није злоупотребљавала овај експонат. Свако прича своју причу.

После непуних пет деценија, умало да Титова кола доживе исту судбину краљевог аутомобила. Када је већ беснео рат у Хрватској и Босни, председник југословенске владе који је, позван или непозван, бануо преко океана, возикао се и сликао у Титовом ауту. Нешто је причао на прилично заборављеном матерњем језику и покушавао да ухвати ретки осмех бившег власника кола.

Новине су објавиле вест да ће се аутомобил продати на лицитацији, а новац употребити за пренос Титових остатака у Кумровец или на неко друго место. Један сељак, очигледно добро упућен у догађаје за време прошлог и овог рата, одмах је понудио велику суму новца, у девизама.

Кажу да је у писму стајало и образложење зашто га купује. Наводно, желео би да се мало возика, а потом би у ауту превозио помије за прехрану стоке на свом салашу. На лицитацију су се јавили бројни купци, а стигле су понуде и овог пута од Француза. Поједини Титови саборци су се увредили и видели у том догађају непријатељски чин.

Спречили су то и, колико је познато, кола још нису продата, а кад ће – не знамо.

Радослав Братић

Чланак Живот и смрт једног принца се појављује прво на Билећа.рс.

Зараван у брдима изнад Билеће, ушла је у гусле и опевана народним песмама у којима се описује страшна битка када су 29. јула 1876. године најхрабрији Херцеговци, Брђани и Црногорци до ногу потукли моћну турску војску.

„Да си откуд, царе, био

На крвавом Вучјем Долу,

Ти се не би уставио,

Ни у самом твом Стамболу“

Вучији до је место где се сабљама и крвљу искивала слобода. Турску војску, са око 45.000 војника, распоређену у 24 батаљона са 12 топова предводио је Мухтар паша а српске снаге са око 14.000 бораца наступале су у 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона са четири топа.

Неколико дана пре битке, црногорски Сјеверни одред, после боја са Турцима код Невесиња, по великој врућини превалио је 60 километара да би заузео положаје у Врбици, селу северно од Вучијег дола.

Турци су два дана пре битке стигли у Билећу, а 28 јула  кренули су ка Вучијем долу. Међутим, направили су кључну грешку јер су раздвојили снаге у више колона. Осман паша је ишао ка Врбици и Вучијем долу а Селим паша је хтео да заобиђе противничке линије.

У зору 29 јула турска претходница је заузела коту Ковчег и кренула ка Кокоту, а снаге под Осман пашом су преко Радмиловића Дубраве ишле ка Вардару.

Црногорци и Херцеговци чекали су на Кокоту и Вардару, а кад су Турци пришли на пушкохват кренули су у силовит јуриш. У борби прса у прса, где нож и јатаган доминирају, турска војска није имала превише шанси против горостасних момака. Осим тога Црногорци су имали и модерне Гасерове ливоре са шест метака.

Без подршке артиљерије херцеговачко-црногорска војска разбила је турски башибозук који се панично повлачио. Северни одред на јуриш је заузео коту Ковчег и уништио турску артиљеријску посаду, запленио топове. На том месту погинуо је и Селим паша.

Десно крило Северног одреда разбило је турску колону коју је предводио Осман паша, заробило цео турски батаљон заједно са Осман пашом и запленили све топове који су још били на мазгама.

Мухтар-паша успео је да развије војску за борбу, али су његови војници убрзо бацили оружје и панично побегли ка Билећи. Уништене су две турске бригаде а сам паша је успео да утекне.

У Бици на Вучјем долу погинуло је и рањено више од 4.000 Турака, убијен је Селим паша, три миралаја (пуковника), 168 другим официра, заплењено око 3.000 пушака и 21 застава.

Лука Филипов Драгишић из Пипера заробио је дивизијског генерала Осман-пашу.

Црногорско-херцеговачки губици били су 70 погинулих и 118 рањених.

Велика победа на Вучјем Долу одјекнула је Европом. Руски цар Александар II наградио је орденом књаза Николу као и команданте војводе Божа Петровића, Петра Вукотића, Илију Пламенца и Марка Миљанова.

Битка на Вучјем Долу наговестила је коначан одлазак Османске царевине из црногорско-херцеговачких брда.

Убрзо, после Берлинског конгреса, у Херцеговину је дошао други окупатор, а Црна Гора је добила независност.

Данас преко Вучјег дола простире се државна граница између Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Волим да знам

Чланак Место где је кована слобода се појављује прво на Билећа.рс.

Ушла сам у мрак биоскопске сале носећи са собом остатке дана, београдске гужве, оне уобичајене, свакодневне нервозе с којом живимо. Изашла сам уплакана, потресена, али препорођена.

Дрхтавих очију, али пуног срца. После филма „Пребиловци – тамо и камен има ожиљак“ у глави ми је била само једна мисао – живот је чудо, страшно, сурово и блиставо чудо!

Како другачије објаснити оно што се у том херцеговачком селу десило 1941, 1942, 1990, 1991, 1992? Како другачије појмити то што и данас, упркос свему, у Пребиловцима живи 40-ак људи, што се чује дечји смех и црвкут птица?!

Јер, као што рече један од учесника филма, ни птице неће да певају ако немају коме!

А свака птица, сваки камен, сваки комадић неба над Пребиловцима сведоци су тог чуда званог живот.

Сведоци су и људи, Пребиловчани, Херцеговци, тврди као камен и сјајни као сунце.

Показивао је њима живот сва своја лица. Терао их је да опстану на оскудној земљи, под неумољивим сунцем, на раскрсници путева и цивилизација. И живели су, стварали, отимали земљу од камена и црпили њену снагу.

Рађало се и страдало, гинуло, робовало и ослобађало, ал’ никад није свануо дан попут 4. августа 1941. Показао се живот тог врелог летњег јутра у свом најмрачнијем облику. У облику усташке звери жедне невине крви.

Тешко је и описати оно што се тог, и наредна два дана, дешавало у Пребиловцима, у сточним вагонима којима су жене, деца и старци отишли на пут без повратка.

Нема речи довољно дубоких и мрачних да опишу бездан јаме Голубинка у којој су скончали. Јаме из које нико није изашао!

Немо сам гледала кадрове снимљене на херцеговачком кршу, слушала изводе из сведочења крвника и жртава, болне речи потомака који страдање носе у сваком, најситнијем делу свог бића.

Није се у мраку београдског биоскопа чуо ни глас, ни уздах, ни суза. Навикли на невољу, тврди на сузи, ћутали су Херцеговци. Ћутали смо и ми, сапатници, браћа и сестре по муци. Ћутали смо и стезали песнице, немоћни пред злом, неописивим и несхватљивим.

Попустило је срце тек пред новим налетом живота. Попустило је око, слушајући како се у рањеним Пребиловцима, међ’ гаравим зидинама, до краја рата родило 19 девојчица и 18 дечака иако је у селу остало мање од 200 становника.

Јецала сам, од туге и среће, кад сам чула да је једног Јована 1962. године читаво село пратило у војску. Јована, првог стасалог регрута после 1941.

Потресле су ме, болно и дубоко, готово нестварне сцене снимљене у новембру 1990. када су се у Голубинку спустили спелеолози и потомци, тражећи кости жртава које су дуго, предуго чекале на то. Следиле су ме речи човека којем је у том бездану нестала читава породица.

Док су на светлост дана изношене кости, остаци гардеробе, дечјих ципелица и укосница-узвикнуо је потресно, али некако неописиво достојанствено – Људи, ево наше дјеце.

Ма, може ли ико да појми бол тог човека, питала сам се док сам слушала уздахе и јецаје који су разбијали мук у сали. Гледала сам запањено жене док смирено и потпуно одлучно перу кости и ваде блато што га године накупише у лобањама. Откуд им толика снага?!

Питала сам се и откуд толика мржња у онима који су 1992. минирали цркву у коју су тек неколико месеци раније положене кости мученика?! Какво то зло живи у људима који ни мртвима не дају мира?!

Пребиловци су опет били у пламену, живот је поново стао, умирио се, сакрио се испод срушених кућа, згаришта цркве и костију расутих по камену.

Ал’ скупили су их Пребиловчани поново, подигли и њима и себи величанствен храм. Рашчистили су рушевине и кренули изнова…по ко зна који пут!

Живот, гажен и убијан, ал’ ипак тако вредан и сјајан, вратио се у измучено село. Потомци оних које је прогутала Голубинка, упркос свему, газе пребиловачким стазама, радују се сунцу и киши, ветру и небу.

Њихова деца доказ су победе над злом, али и вере која их никад није напуштала!

Плакала сам те вечери за Пребиловцима, али су ми у мислима били сви наши бездани у којима и даље леже кости мученика. Плакала сам за свим безименим, заборављеним, неожаљеним жртвама.

Туговала сам за својим стрицем Јованом који није дочекао позив за војску и тетком Десом, девојчицом која није дочекала да одрасте. Јецала сам за својим Дивоселом које је, неким чудним усудом, страдало баш истог дана кад и Пребиловци. За Дивоселом, у којем живот ипак није васкрсао као у Пребиловцима.

Плакала сам, али сам из биоскопа ипак изашла с надом, уверена у оно што рекох на почетку- да је живот чудо….страшно, сурово и блиставо!

И хвала колегиници, ауторки филма Сањи Драгићевић Бабић, на тој спознаји! Хвала у име свих нас који знамо шта су Пребиловци!

ЂУРЂИЦА ДРАГАШ – РТС

Чланак Ми знамо шта су Пребиловци се појављује прво на Билећа.рс.

У касном јулском сумраку, кад на Требишњици тихо и мирно пада ноћ, ,,Фиат” почиње да се пење уз стрму голу падину изнад Требиња. Стари град у коме је многа госпоштина живела.

Чак и Вук Бранковић, оставио је своју кулу. А један део периферије града зове се Придворје. Стари град се сматро као двор. Око њега је дебели зид још и данас очуван. Уза њ, са спољаашње стране, био је велики јаз пун воде, претворен у рибњак. Данас је тај јаз затрпан.

При послу затрпавања радници су избацали лобање са шлемовима. Верује се да су то Французи оставили кости у данас пријатељској земљи.

Пењемо се доста брзо. Шофер је нешто тешко замишљен и крми једном руком, а другом подупире главу и пуши цигарету за цигаретом. Тешки су га савладали јади.

” Мили боже, шта ли ми га мори?

Да л је жедан вина ил’ ракије?

,Ил’ је жељан, аман, лица не љубљена?”

Сутон је све тамнији и сива гола брда постају црна, упрта у бистро небо, као да просе његову милост бар за ноћ. А киша је престала пре три дана. Јарад, козе, мале ситне кравице и по који мршави коњ скупљају се поред пута, којим ће у. своја легалишта, под истим кровом сасвојим „газдама”.

Један чудан образац демократље. Или нешто друго, што нема везе са људском вољом, онаквом каква је, социјалним наклоностима или љубави према животињи. Истина, у томе односу између људи и стоке у овим крајевима има нечега непоколебивог и трагичног.

Није то оно што је предвиђено правилницима друштава за заштиту животнња. Овде вас неће пријавити полицији ако ударите козу, али ће то њен власник осетити као по својој кожи. Јер то му је све благо које има. У таквом времену ако човек има килограм брашна у кући позајмиће вам пола килограма, али сена ни по коју цену.

Због тога је важније да су цене стоци високе него да година буде добра. Јер и најбољи да је род за све усеве Херцеговина не може сама себе да исхраии.

– Могу ли сјест, викну неко из помрчине са ивице пута.

Кола стају.

– Докле би?

– До Билеће. Ја сам из Билеће.

– Хајде сједи.

– Али и сјутра ћу ти… оћу Бога ми, сјутра ћу ти платити, јер сад немам; за круну би ме могао објесити!

– Рачунаћу ти само банку.

– Е, среће ми, немам. Сјутра би ти дао.

– Њет, не верујем ја никоме више. Не можно.

Гле, гле врага, па ово је Рус. Брат из Русије вози од Требиња до Билеће. Мало касније ће примити једног другог закаснелог путника и неће му наплатити. Стари су познаници. Нови сапутник је ишао да купи новац по народу.

– Десет дана сам на путу и скупио сам свега двије хиљаде. Нема свијет. Најтеже ти је ово вријеме између жита.

И тако даље. Овај замишљени шофер, Рус, усавршио је херцеговачки дијалекат и перфектно разуме патњу од намета. Зна он све те заврзламе и маникуле. Научио их је за седам година облетајући херцеговачке вододерине.

С том причом улазимо у Билећу. Ни село ни варош. Ноћ била увелико села и давила сијалице уским уличицама. Неко невидљиво друштво весело је на домаку извора Требишнице и тресе својом песмом мрак и мирис скоро покошене траве. Тако до пред саму зору.

Тамбурашки оркестар из једне мале каванице једва се могао чути. Крупни горштачки гласови заглушавали су ноте. То је страшно, бунио би се син неког Херцеговца, који је помирисао Теразије. Али за ове горе није Грета Гарбо нити модерни шлагери.

Јутро је освануло бистро као нигде. Мало пољице на 400 метара изнад мора, оивичено брдима, купало се у сунцу. Изгледало је заиста романтично. Вероватно и јесте романтично. Само што то није интересаитно, бар за оне који га натапају својим знојем. Можда не са мање зноја, него кише.

– Ова је земља, господине, тако златна. Њој мало требз па роди, иако је дебела ваљда свега један педаљ; а доле је опет камен, станац камени.

Она увек роди. Кад је киша, као ове године, роди свега, и кад је суша роди добро раж.

Срез чији је центар и седиште Билећа изгледа да је најпасивнији у земљи. Због тога му се ове прошле зиме морало помагати јавним радовима и набављањем кукуруза. Баш данас Билећа дели последњи вагон, да би се боље дочекао нови хлеб.

Претседник Општине ми каже:“Ево како вам је, не само у овом срезу, већ у целој Херцеговини. Има једна изрека: „Ако чекић не куца или пушка не пуца, Херцеговина не ваља”.

И то вам је света истина. Билећа живи од војске. Раније је живјела од туђе, а данас од своје. У ово вријеме место је потпуно мртво, како га год посматрате, све до септембра. Тада ће ту бити војска. Сељак ће моћи да прода стоку, сијено. кромпир и друго. Иначе му је потрошачка, управо куповна моћ, слаба, или је никако и нема. Мали трговци једва вежу крај с крајем…

Ове године, ето ,кажу да је добра година. Јесте добра, али само за пшеницу, кромпир и сијено. Но, кукуруз задаје велику бригу. Ипак, овакву годину смо имали само једну од’ослобођења.

Кад сам после два сата прешао границу између Црне Горе и Херцеговине, која је ту недавно била граница између Аустроугарске и Црне Горе и стигао у Вилусе, остављајући импозантни Космач, црн и јак, упознао сам, уз чашицу лозоваче; честитог старину и старог барјактара Тодора Булајића. Трезвен старац говори одрешито. Лепа седа коса изнад црвеног лица, свитне црногорске широке панталоне, џамадан нипојас.

Седео је за суседним столом у малој крчми где сам свратио.

– А ко си ти, Бога ти, што тако распитујеш? И привуче столицу за мој сто.

Рекох му.

– Знаш како, вјерујем ти и не вјерујем. Можда је код нас велика мана што се не умејемо устезати. Код нас ти је, што на уму, то на друму. Код вас младих није тако. Ви сте паметнији.

– Био ти је овђе, наставља барјактар окрећућн ми се право у лице,

као да хоће те речи да ми забоде у очи, а не у уши. Био ти је овђе прошле године један момак, тако твојих година, лијепо ођевен. Сједио је тамо ђе сам ја сад био. Одједном, вели: „Дај староме једну ракију!’.

А ја му велим: „Ја је нећу пити кад не знам ко ме чашћава”.

„Ја сам путник”, вели он.

Таман ја попио ракију,а он ти’ мене, луп, па: „Како живнте овђе!”

Ја му почех овако као теби: „Тешко брате, право да ги кажем. Рада нема, пара нема. Заређале зле године и народ тешко пролази Нијесам још лијепо ни изустио, он се диже, одману руком и рече:

„Нећу више да разговарам с тобом”. Ко зна ко је то био и шта је био.

А ја се онда кажем.

– Е. кад си наш, да те частимо, вели газда. Мало касније ми барјактар поверовао, јер ми познаје оца.

– Само, рекох ти, ми стари људи немамо зазора. Речемо. И теби ево, ђетићу, кажем, па ти пиши ил не пиши, како ти је воља.

На један начин нам је данас боље него прије пет стотина година. Данас смо слободни и не кољемо се ни са ким. Тада смо се клали. Није то било предавно кад смо крвљу залили, ту близу Грахово. Да, данас је умукла пушка. Нема је нигде да се види сем у жандарма или финанса:

Не трпе се у овим кршевима људи који се замишљају вишим. Поштују се и добро су дошли само они који су једнаки домороцу.

Могу они бити високи, високи као бор и одевени као, каћун па да им нико то не уважи, али кад су мали истицањем своје песнице и благи погледом, они су драги и поштовани од свих оних којих се не либе.

Основ овога менталитета је демократизам, где поштовње није покорност, сервилност или полтронство. У ове стране је то донела генерација која не одушевљава старога барјактара и његов пас.

Није он ту мислио да и данас треба ханџар па на брег. Не. Ум у кршу није чврст и нееластнчан као камен. Има борбе и без крви. У тој борби мали су они који дадоше право вилуском старцу да онако мислн, да онако верује и да је заиста тако.

Нико Јовићевић -Правда 1933.

Чланак Грета Гарбо из билећке кафане се појављује прво на Билећа.рс.

Чувени Билећанин, писац, сликар, новинар, Момо Капор, поред својих књига, слика, новинских текстова, мудрих мисли, оставио је иза себе и две лепе, паметне и елоквентне кћерке – Ану и Јелену.

Ана је кренула очевим стопама и отиснула се у чудесни свет сликарства, али је од оца наследила и дар за писање.

Живи у Риму, а недавно је на фејсбуку на духовит, оргиналан, капоровски начин, описла нашу борбу против корона вируса.

Хало, Рим!

Дан четрдесет трећи. Иако нисам лекар него сликар, схватила сам да ова болест нема лека и да напада старе а да од ње умиру млади. Али ово није озбиљна болест, осим када постане озбиљна а то не можемо да предвидимо.

Највећи број људи нема симптоме и не знамо да су болесни, уколико не умру. Вирус је до сада већ ослабио а можда и није. То данас још не можемо да кажемо али ћемо знати овог лета. Потребно је два пута понављати тампон, али довољно је и једном.

Свака земља има свој мутирани облик или је можда на целој планети исто. Преноси се искључиво капљично, блиским људским контактом. Зато је потребно добро прати плочнике. Не, улице је потребно прати из психолошких разлога, да нас не би било страх да излазимо.

Али сигурније је не излазити, осим ако није баш неопходно. Треба да излазимо, ради имунитета, али је боље да у исто време будемо код куће.

Следећа недеља је кључна, од ње све зависи. Следеће три недеље су кључне, од нас све зависи. Деца не преносе вирус али га у ствари и преносе.

Најбоље би било да се деца што пре заразе. Децу треба добро чувати да се не заразе. Она никако не треба да иду у паркове, треба их закључати. Паркове, не децу. Школе је потребно што пре отворити, али не пре јула.

Маске су непотребне, могу чак да буду и штетне ако се погрешно користе, довољно је држати метар и по дистанце. Маске су неопходне, оне нас штите, али не оне које се купују у апотеци него неке специјалне, са шифром, које нико нема.

Вирус се задржава на површинама и потребно је све дезинфиковати. Није потребно дезинфиковати храну из продавнице јер се зараза тако не преноси. Вирус је природан, све је почело због једног слепог миша на пијаци и око тога нема дилеме. Вирус је вештачки, настао је у лабораторији и то је јасно.

Кинези су одмах обавестили када је почела епидемија. Кинези су криви за све јер нису на време признали шта се дешава. Овог лета ћемо ићи на море, јер ће високе температуре да униште вирус. Овог лета не треба нигде ићи јер је најсигурније лечити се у свом граду.

Руси су на прагу да направе вакцину, до јесени ће бити готова и то ће нас спасити. Вакцина сигурно неће бити спремна још најмање годину дана. Када буде била доступна никако се не треба вакцинисати, осим ако сте у ризичној групи.

Најважније је да се сви вакцинишу.

Вирус ће ускоро нестати природним путем. Очекујемо нов налет вируса у септембру.

Најгоре је прошло. Најгоре нас тек чека.

Шта вам није јасно?

Чланак Најгоре је прошло, најгоре ће тек бити се појављује прво на Билећа.рс.

Било је историји човјечанства појава које су најбоље изражавале пропаст епохе, али сигурно нико није у таквој улози блистао као Славој Жижек. Прво је претворио философију у стендап комедију. Добио је шамаре од Чомског који га је назвао кловном, али упорни Словенац се није предао.

Отворене су му многе арене гдје тумачи стање ствари у свијету. Људи га слушају, али код мене се, по правилу, јавља необична слика. Када он проговори, мени то личи на тренутак када се са точка аутомобила у покрету откачи раткапна, котрља се и врти све док, послије кругова, чвонгања по асфалту, не налети на неки одбојник, тек тада престаје фрфљање.

 Када возим аутомобил, стисне ми се срце када на путу видим отпале раткапне како леже одбачене. Некада ми је неиздрживо жао, све мислим – није ваљда Славој?! Најчешће помислим да пронађем јако љепило и сваки пут када он има наступ, да се нађе начин да остане на точку. Тада једино постаје опасно да у фрфљању не отпадне точак.

То већ не би ваљало.

Прије седам дана је Славој Жижек, највећи словеначки философ послије Едварда Кардеља, написао ауторски текст за „РТ интернешенел“. Прво је исмијао корона вирус, за нијансу више од доктора Несторовића, упоредио је понашање европских влада и њихове најаве о мјерама заштите са комунистичком пропагандом у вријеме друга Тита. Наводно, једном је пронешена кроз СФРЈ непровјерена вијест да ће нестати тоалет папира. Нестало је тоалет папира, вели мега философ, због најава рестрикција у планираној економији комунистичке државе.

Пропаганда је узбунила народ, а народ испразнио полице из самопослуга. Свједоци смо да се исто десило са људима који су у Западној Европи напали супермаркете – нестало је уља, брашна, шећера. Не ваља свјетски систем, закључује мега философ. Као некада Чернишевски, сада он поставља питање: „Шта да се ради?“

Није прошло ни седам дана, раткапна се поново откачила. Славој је одговарао на питања водитеља вијести „РТ интернешенел“ поводом експанзије короне. Ни трага од оне „духовитости“. Сада у потпуно другом тону, овај пут је фрфљао сериозно, заборавио претходно исмијавање модерне куге и, између осталог, рекао да је у економској пропасти свијета неопходно да се уједине лијеве снаге и на интернационалном нивоу поразе националисте и све друге пошасти које стоје на путу проналаска вакцине у борби против смртоносног вируса.

Дакле, и корона би могла да буде, изворно, партијски опредељена у времену када ни Господ Бог не зна ко су љевичари, а ко десничари. Када би Кардељ устао из гроба, сигурно би рекао: „Зело добро, Жижек!“ Заборавила раткапна да су љевичари први патентирали национализам, да је, рецимо, Гарибалди био италијански националиста љевичар, али и масон.

Морал су дефинисали Платон, Кант, Ниче, Исус Христ, али пошто нису превише елаборирали о неморалу, мени се чини да је ту наступио неспоразум када је у питању либерални љевичар из Словеније, професор аустроугарске провенијенције. Када се неко осмјели да се упушта у све бјелосвјетске теме, анегдотским рјечником објашњава све што се пред нашим очима дешава. Студентима широм свијета, пошто немају поређење, он је славан, а то је најважније. Нема везе што је глуп.

Све што бане у ваше куће преко екрана притиском на даљински, из било којег извора дође до вас слика и тон, ви сте им већ добацили конопац који ће вам, на крају, бити добар једино за вјешање. Ви постајете свједок сарадник глобалистичког подземља чији рад, поред осталих, покрива Жижек.

Све то у вријеме када је људски неморал услов за успјех, у времену када залази сунце цивилизације којој смо се до јуче дивили. Тада су сви они ваши гости преко екрана само варалице које мамузају мртвог коња из чије лешине излазе модели које код нас копирају старлете, проституке које су легализовале своју грађевину, политичари који се богате, а на крају из тог свијета долази и корона вирус. Ако га је човјек направио, или ако је стварно поједен заједно са шишмишом, он покрива обе стране наше безнадежности.

Ми смо већ одавно заражени. Зар нисмо одрасли и ми и наша дјеца и унуци у временима кад је важније шта говори спортиста или глумац о нечем важном, а не доктор наука који зна о чему се ради, вирусолог који није могао да нађе вакцину, јер је био плаћен као возач шлепера.

То је била цивилизација за коју се чинило да може све, а сада смо свједоци да не може ништа. Вирус је стигао прво као философ раткапна који нам је дуго мутио поглед на видик, нисмо били свјесни пропасти због ових његових опсени. Сваки спортиста који је намлатио лову, важнији је био од научника, вирусолога, онколога.

Сви који су млатили неизмјерна богатсва су постали бољи филозофи и економисти, боље знали историју од историчара, свака курва на популарним телевизијама је знала како да се организује породични живот од мирног и поштеног свијета.

У свијету гдје је реалност профана, спектакл сакралан, гдје научници немају своје мјесто, бићемо кажњени смрћу, јер нисмо имали снаге да раније схватимо да богатство не може све, а вјеровали смо у ту лаж. Џаба им паре, немају рјешење за сићушног ковида.

Емир Кустурица – Искра

Чланак Како су спортисти и глумци постали важнији од доктора наука се појављује прво на Билећа.рс.

Четврт века је већ прошло од рата, мутни прозори историје већ лагано замагљују многе истините догађаје, док нам изнемогли народ “позлаћује” јунаке.

Ипак,да зубља достојанства и образа још гори и да се кроз те пламенове осветљавају истинске судбине догађаја и њихових виновника, сведочи и охрабрује последњи испраћај легендарног команданта Невесињске бригаде пуковника Новице Гушића, који се на одру након две ипо деценије, вратио на вечни починак у своје родно место.

Новица Гушић, трибун, вођа, командант, отац и сиритињска мајка у најтежим тренуцима минулог рата успео је немогуће: да одбрани и уједини.
Невесиње, Херцеговина, али и пријатељи и поштоваоци дела команданта Невесињске бригаде, из читавог региона, јуче су се на свечан и достојанствен начин опростили од ратног команданта пуковника Новице Гушића.

Тело хероја, последњег отаџбинског рата по доласку у Невесиње, налазило се у саборном храму где су целе ноћи и јуче до почитка сахране грађани у мимоходу одавали пошту овом храбром и честитом човеку.

Уз дирљиве опроштаје владике Атанасија Јевтића, свештеника, Круља, пуковника Зорана Јањића, Војина Гушића, начелника општине Миленка Авдаловића, на месном гробљу Дреновик поред брата Марка и мајке Даринке, уз присуство више хиљада грађана, почасних плотуна и највеће мирнодопске и војне почасти, сахрањен је херој Новица Гушић рођен 1941 упокојио се 2020 године.

Свештеник Радивоје Круљ нагласио је да је остао упамћен, по храбрости, срчаности, људскости и хуманости не само код својих грађана и војника већ и код непријатеља.
“ А сведочанства говоре да Новица Гушић, човек Христа и Јеванђеља никада није дозволио да се било чиме упрљају часне победе који је извојевао”, рекао је свештеник Круљ.

Начелник општине Невесиње, Миленко Авдаловић нас је подсетио колико су живе његове поуке, морални ставови колико се и након четврт века цитира и препричава овај херцеговачки гористас.
Животни пут од Братача до легенде евоциорао је предсеник РВИ Војо Гушић, рођак и саборац, апострофирајући да је Новица Гушић, изнад свега и као човек и официр уз храброст и етику увек показивао осећај за правду и заштиту слабијег.

То је и потврдила делегација грађана Мостара на челу са Златком Сердаревићем која, уз велику захвалност, положила венац на одар Новице Гушића човека који је успео да обједини традиционалне етичке норме, војничка правила и јеванђелске постулате.

Пише – Мишо Вујовић ( Фото Младен Вујадиновић)

Чланак Испраћај хероја се појављује прво на Билећа.рс.

Хиљаде вјерника из цијеле Херцеговине окупило се данас на великој литији која је кретала од Мркоњића, родног мјеста Светог Василија Острошког до Требиња. Од Мркоњића вјерници су пјешачили тридесет километара, молитвено и достојанстрвено, до Саборног храма у Требињу где је служен молебан за очување светиња у Црној Гори.

Од раног јутра ријеке вјерника сливале су се у Мркоњиће одакле су се са благословом епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, упутили у мирну, достојанствену шетњу. Неки су пјешачили и до Мркоњића и натраг, са једном поруком – не дамо светиње.

– Част је бити данас овдје и сви то осјећамо. Срби воле светиње, осјећају да је свето и светиња вриједније од живота, да нас то чини правим људима, истинитим искреним и временским – поручио је јереј Александар Шмања.

Дошли су из Требиња, Херцеговине и других крајева, са иконама, да светиње бране молитвом, лијепим васпитањем и љепотом.

Међу вјерницима је много дјеце, али и времешних Херцеговаца. Колико год крсног хода пређу, биће задовољни јер су, кажу, дали допринос великој и важној борби.

У манастиру Тврдош надомак Требиња вјернике су дочекали епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и умировљени владика Атанасије, одакле су се упутили даље до Требиња и Саборног храма гдје је служен молебан.

Испред Саборног храма у Требињу свештенство Епархије ЗХиП служило је молебан за спас светиња у Црној Гори.

Присуствовало му је више хиљада вјерника, а процјене кажу и до 10.000 људи, који су претходно учествовали у литији дугој око 30 километара од Мркоњића до Требиња.

Поручено је да је ово чудесна ноћ, у којој је главна порука не дамо светиње.

„Бити вечерас овђе је велика част“, рекао је испред храма отац Александар Шмања.

У срцима свих Требињаца гори кандило вјере, јер су долазиле и пролазиле разне власти, али када неко крене да угаси то кандило, схвати да постоји енергија јача од атомске.

„То је Божија енергија, која нас дарива да се заволимо и свима опростимо“, навео је у бесједи отац Александар.

Извор: РТРС – Требињеинфо

Чланак Херцеговина устала у одбрану Светог Василија (ФОТО) се појављује прво на Билећа.рс.

Срамотан је чин црногорских власти које нису дозволиле прелазак вјерног херцеговачког народа преко границе, који је пошао у Никшић да се поклони и цјелива мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког, саопштено је из Савеза општина источне Херцеговине.

То је највећи светац православни, српски и херцеговачки и нема грађанина Херцеговине који се није поклонио Светом Василију у манастиру Острог. Никада и нико се није усудио то да им забрани. До сада!

Зато јасно поручујемо властодршцима Црне Горе да ко на цркву удари, ударио је на све нас и такви потези не могу остати без одговора јер су недопустиви.

Не дамо нашу цркву и нашу вјеру, наше светиње и светитеље, ма са које стране границе били, а ви их покушавате приватизовати, саопштили су и поручили:

Имовина Српске православне цркве не смије се отимати, а чин црногорских власти је скандалозан! На овај начин трајно стављате мрљу на част и образ нашег братског и никад одијељеног црногорског народа.
Нека Вам је у помоћи Свети Василије Острошки и Тврдошки, позивамо Вас да се уразумите и схавтите да раздвајате један народ, рушите једну цркву која нам служи на понос вијековима!

Извор: Билећа.рс

Чланак Забрана Херцеговцима да се поклоне Светом Василију срамота је црногорске власти се појављује прво на Билећа.рс.

Бити свештеник, некада је значили и бити духовни вођа човеку. Неко ко отвара очи и разгаљује душу верујућем народу. Данас је све мање таквих, али има тренутака кад свештеник једним гестом дубоко гане све присутне.

То је недавно учинио и владика Григорије, епископ диселдорфски и немачки узео је гусле у руке и песмом о Херцеговини разгалио душу присутнима. Владичино гуслање посебно је дирнуло нашег прослављеног глумца и продуцента Драгана Бјелогрлића, чији су преци баш Херцеговци.

На снимку се види како на једном скупу Херцеговаца Григорије узима гусле и почиње да пева:

„Нема раја без роднога краја,

нит милине без Херцеговине.

Нема пјесме да запјева неко,

старе мајке, она је далеко“.

Ови родољубиви стихови ганули су окупљене за истим столом, неке чак и расплакали. Један од њих, види се на снимку, српски је глумац, редитељ и продуцент Драган Бјелогрлић.

Бјелогрлић није могао да заустави сузе док владика гусла.

Бјелогрлићи воде порекло из села Липник у околини Гацка. Иако је Бјела као дете дошао у Опово с родитељима, кад је имао тек две године, изгледа да није заборавио гостопримство и топлоту родне груде.

Извор: Билећа.рс

Чланак Кад Владика Григорије гусла о Херцеговини Драган Бјелогрлић се расплаче (ВИДЕО) се појављује прво на Билећа.рс.