Узак пут, само допола асфалтиран, разбацане куће, и камен…. Типична слика за многа села у Херцеговини. Ипак, билећке Брестице, само су донекле типично херцеговачко село. Оне живе… У правом смислу те ријечи.
Живе захваљујући граји, игри и смијеху девет младих Братића и Миловића. Док су многа села празна, са тек понеким, углавном старијим становником, овђе млади воде главну ријеч, јер су кудикамо бројнији.
Живе једни уз друге, тек стотињак метара удаљени. Поред комшијских, Миловиће и Братиће спајају и родбинске везе. Кад се окупе дјеца, њих деветоро, то је скоро пола одјељења једног разреда, довољно да свака игра буде занимљива. Па и одбојка на импровизованој мрежи.
„Ја и рођак овдје живимо, код мене и њега је десеторо дјеце, једна ми се кћерка удала тако да је тренутно деветоро. Имамо у селу троје старих људи, пензионера. То је то што се тиче села. Буквално четири куће су насељене. Кућа има, људи дођу по потреби, али само у четири куће неко је свакодневно ту“, објашњава омјер снага Слободан Миловић.
У кући Слоба и Милеве Миловић тренутно је петоро дјеце. Са овом веселом дружином упознаје нас Татјана. Има 19 година и завршила је средњу школу. Иако је жељела, ове године није уписала факултет. Није било могућности, каже. Можда, сљедеће.
„Ја сам друго дијете по реду, Ведрана је треће, ту је и наш рођак, дошао је да нас посјети из Мириловића пошто тамо нема много омладине. Зато ужива кад дође код нас. Ту су још моја браћа Глигор, Јован и Саво.
Предности тога што нас има доста су разне. На селу је тешко живјети и увијек има посла. Кад је нас доста све послове распоредимо па се та тежина и не осјети. Кад траје школа помажемо једни другима са задаћом, ту су и кућни послови, чување стоке… Кад нешто треба ускочимо и помогнемо. То се очекује од нас“, прича Татјана.
Деветогодишњи Саво налази да предности има и мимо обавеза и задатака који се морају завршити. Љето и распут значи и више времена за игру.
„Ово љето се играм са другарима, дружимо се и помажем тати и мами око стоке. Играм се са браћом, сестрама и комшијама који су ми рођаци – имам три рођака и родицу. Ми се заједно играмо. Добро се слажемо, нема проблема никад.“
Баш то дружење и више дјеце недостаје Урошу Бајчетићу у Мириловићима, зато воли доћи у госте код тетке и тетка у Брестице.
„Има дјеце и у моме селу али су подалеко, неких километар, два…Овдје ми је занимљиво с дјецом, играмо се сваки дан. Волим да се дружим…“, каже Урош.
Милева је до двадесет осме године родила свих шесторо дјеце. Најстарија кћерка има 21 а најмлађи син 9 година. Дјеце, каже, свако рађа колико жели и колико му Бог да, због себе и за себе. А прича о подршци вишечланим породица је, каже, празна.
„Влада је касније кад сам ја престала да рађам увела неку помоћ, 450 КМ годину дана. Ја са шесторо ђеце примам 40 КМ дјечијег доплатка, на четврто дијете, пето и шесто немају право. Сами се сналазимо. Пуна кућа је велика срећа. Код нас никад није ни тихо, ни празно, увијек ћете кад дођете неког наћи“, прича наша саговорница.
Није запослена, баш као ни њен супруг Слободан. Баве се пољопривредом и сточарством. Узгајају краве, овце, козе…Продају мљечне производе и месо. Живот на селу је тежак, али се боре.
„Богами у данашње вријеме је тешко. Дјеца су на селу здравија, јача, физички и психички, него ђеца из града, али су услови тешки. Села су забачена, о њима се не води рачуна. Херцеговина као Херцеговина, у камену…Тешко јесте али нека су само живи и здрави, дако и њима бог да неке нафаке да се даље кроз живот пробијају“, каже Слобо
Миловиће смо затекли у кући у пуном саставу, Братиће нисмо. Ивана објашњава да су супруг и један син одсутни због посла. Баш као и Миловићи, и једно и друго су на бироу. Запослења нема, али посла мора бити, јер се од нечега мора живјети – дневнице, узгој стоке.
„Имам четворо дјеце, један син тренутно није ту, отишао је са супругом да ради, живимо овдје, њих четворо, ја и супруг, и свекрва, која није ту. Радован је најмлађи, ту су још Маја, Томо. Видак нам је одсутан. Радован има двије а најстарији син једанаест година“, започиње причу Ивана.
Живот у Брестицама каже има и предности и недостатака.
„Божији путеви су чудни, нико не зна гдје ће пут да га одведе. Ја сам се млада удала, по завршетку средње школе, није ми уопште било битно гдје ћу живјети, да ли у граду или селу. Живјели смо годину или двије у Билећи као подстанари затим смо одлучили да живимо овдје. Лијепо је много тога, здравији живот, за дјецу и за нас, а највише недостаје друштво“, објашњава.
Седмогодишњем Тому друштва, бар за сада, не фали. Његова браћа и сестре и рођаци Миловићи довољни су за безбрижне дјечије дане.
„Имам брата и секу, и још једног брата. Има доста дјеце у селу да се играмо са њима. Највише се играмо гоње. Понекад има свађе али се брзо помиримо“, искрен је.
Помаже родитељима у свакодневним пословим , но и поред тога, одличан је ученик. Све петице. Баш као и брат му Видак. Маја ће тек да се покаже од семптембра.
За неког ко први пут долази, бар један од недостатака живота у Брестицама је очигледан. Тек допола асфалтиран пут. Нажалост, то значи да и дјеца имају само донекле обезбијеђен превоз у школу. Фали и вода.
„Ово је иначе плодно мјесто и земља квалитетна. Постоје неке индиције да би се то могло ријешти, испитивано је и утврђено да воде на овом терену има. Е сад, колико је држава у могућности, колико ће људи који се баве тим то одрадити… Овдје урадиш нешто онда засуши, па гледаш, гдје, шта како…
Иду људи по селима, буше, свако се сналази на свој начин. Ово је село на периферији билећке општине, посљедње насељено село до Гацка. Мислим да због дјеце и свега ово село заслужује да се нешто подузме и покуша ријешити“, објашњава Слободан Миловић.
Но, и ако се то не деси они настављају по своме. Вриједно раде и од свог рада живе, ма колико било тешко.
Извор : Марија Манојловић (Директ)
Leave a Reply