Манастир Добрићево: Духовна оаза у долини Требишњице

Билећани су пре пола века протерани из долине Требишњице а највећа европска понорница заронила је у велико Билећко језеро. Приликом повлачења Завођани су оставили своје куће, штале, чатрње и торине а са собом су понијели само успомене и – манастир Добрићево.
Изабрали су му фино мјесто, посадили га у Орах и ту га поново васкрсли. Билећани данас немају баш обичај да често походе Добрићево, сем о Тројчином дану кад је народни сабор, као да су заборавили да им је био духовно уточиште увијек кад им је било најтеже.

За Добрићево, као и за све манастире у Херцеговини, постоји предање како је подигнуто. Први хришћански цар Константин и његова мајка Јелена ту су починули, одмарајући се на пропутовању из Рима за Цариград. Видели су ово добро место па су ту подигли манастир и назвали ли га Добрићево.

Друго предање говори да су га зидали Немањићи на шта указују и скромни остаци фресака српских владара Св. Симеона Мироточивог и Св. Стефана Дечанског у најстаријим словима централног живописа. Али сем усменог предања других историјских трагова о оснивачима манастира нема.

Владимир Ћоровић говори да је, подигнут изнад свеже Требишњице, једине реке тога очајно сувог среза, са нешто шуме и зеленила, у једној иначе готово голој карсној пустињи, манастир доиста престављао малу културну оазу и остављао врло пријатан утисак.

Добрићево својом архитектуром и живописом спада у ред најзначајнијих српских средњовјековних манастира, подигнуто је на темељима ранохришћанске базилике и има два печата, од којих први носи годину 1232. а други 1283. годину. Међутим, мало је вероватно да су датуми на печатима тачни, будући да су године на њима рачунате од Христовог рођења а не од постанка света што је редовна појава код свих наших споменика тога доба.

Археолошка ископавања указују да је манастир настао прије 15. вијека будући да су приликом пресељења испод постојеће цркве пронађени темељи старије грађевине из 14. вијека.

Историчари бележе да је први писани документ који помиње Добрићево потиче из 1661. године али постоји предање да је његова црква пострадала раније 1644. године. Име манастира Добрићево помиње се и у једном документу из 1704. године када је Јован Даковић купио једно јеванђеље од јеромонаха Софронија Добрићевца, иначе родом из Гацка.

Добрићево је пљачкано и паљено више пута а та страдања су запамћена у народном предању. Манастир је пропао први пут 1649. године „када су Млечићи ишћерали Турке из Рисна’. Озлојеђени ради тога, од страха, они напустише манастир и пођоше куд који“.

Наредних 70 година манастир је био напуштен. Обновио га је неки монах из Никшићке жупе који се затекао у скупљању прилога по Херцеговини. Турци су и даље насртали на Добрићево а у томе су се посебно истицали никшићки и Турци из Корјенића пред којима су се монаси често склањали у брда.

Манастир је био центар духовности и писмености, а истовремено је служио и као мјесто помирења завађених народа и племена под „Добрићевским колом“. То коло, дрвени полијелеј, у ствари је ремек дјело Герасима Добрићевца из 1754. године, рађено у дрвету и седефу и украшено иконама. Данас је сачувано још само у живој народној заклетви: „Тако ми кола Добрићевског и кубета Косијеревског!

Први податак о обнови манастира потиче из 1730. године. Пећки патријарх Јоаникије (1737-1746) боравио је у манастиру код игумана Дионисија, 1745. године у Добрићеву је боравио захумско-херцеговачки митрополит Филотеј.

Већина ствари из манастира које су до данас очуване потичу из 18. вијека. Иконостас му је рађен 1745. године а подигнут је прилозима добрих људи. Међу њима највише се истакао поп Божо Бајовић, који је за израду довео и нарочитог мајстора из Рисна, зографа Рафајла Димитријевића.

Други један зограф, који је радио по његовој жељи и наредби, беше неки сликар Теодор. На једној икони Св. Симеона и Саве из 1757. има чак и једна мала биографија Савина, са познатим родословом Немањића.

Добрићево је веома страдало и у вријеме устанка 1875-1878. године али и у Великом рату 1914. године кад су аустријске трупе запалиле цркву. Тада је изгорео иконостас и многе манастирске драгоцености а и фреске су знатно оштећене.

Калуђери из Добрићева често су одлазили у свет, скупљали прилоге за манастир, стекли су углед у свету, стизали су све до Москве о чему постоје и писани трагови. Два добрићевска рукописа, оба из 18. вијека, доспела су чак до берлинске библиотеке а један је завршио у Бечу. Овај бечки хтео је да откупи Вук Караџић али га је неко купио пре њега.

Георгије Митрофановић, који је у то вријеме сматран најзначајнијим фрескописцем (фрескописао манастир Завалу, Пећку Патријаршију, Хиландарску трпезарију)  цркву је осликао 1592. или 1619. године. Када је манастир преношен испод Митрофановићевих фресака пронађени су остаци старијег живописа, из раног XVI вијека.

Фреске Георгија Митрофановића у Добрићеву сачуване су у великој мјери и представљају једну од најљепших цјелина нашег живописа из XVII вијека. То сликарство има изузетну ликовну, стилску и иконографску вредност. Источни зид припрате је око 1745. године осликао зограф Теодор. Изнад врата видљиви су остаци ктиторског натписа.

Приликом пресељења добрићевске цркве у малтеру су откривене вјежбе великог сликарског мајстора, скице, импровизације и прибиљешке. У јужној пјевници, на источном зиду, Митрофановић је скицирао на доњем слоју малтера слику Свете Тројице, који је на финалном слоју извео на јужном зиду те пјевнице.

Манастирска црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице грађена  је од камена кречњака, боље тесаног на ивицама, док је у осталим дијеловима обрађиван  доста грубо, или уопште није обрађиван. Занимљиво је да је за градњу цркве коришћен живац камена у основи који је вјешто прилагођен каснијој надоградњи.

Црква је једнобродна са три травеја по дужини, на источној страни завршена полукружном апсидом. Изнад средњег травеја образован је крстасти свод. Сјеверно и јужно од крстастог свода су пjевнице, засвођене полуобличастим сводовима. Грађена je од камених квадера у правилним редовима, а кров је од камених плоча.

Судећи по готичким ребрима на сводовима, обнову су вjероватно извели приморски градитељи. Касније је дозидана припрата, а 1863. године на западној страни дозидан је камени звоник на преслицу са три звона.

Црква је живописана: наос у цјелини и источни зид припрате. Распоред живописа иде по зонама, рашчлањен хоризонтално али ширине зона нису свуда исте. Фреске манастира Добрићево настале су у три различита периода. Најстарије се налазе на источном зиду.

Манастир Добрићево вековима се налазио на десној обали Требишњице али је 1967 године уз обимне конзерваторске радове домаћих као и стручњака Станфорд универзитета из САД, пренесен у село Орах.  Поред цркве на нову локацију пренесени су и неки помоћни манастирски објекти, гробови са споменицима, као и Црква Св. Николе са Мистихаља, која се данас данас чини јединствен архитектонски комплекс манастира Добрићево.

 

Никола Тркља

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on Google+
Google+
Email this to someone
email

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


4 × three =

*