Шта сања Херцеговац кад оде у Америку

Моје рођаке, које предају енглески на Стенфорду, говоре српски какав је говорила моја бака, и при том вичу, јер су то научиле од бабе и деде и предака који су први дошли из Херцеговине.

Писци увек у глави имају милион прича и онда господ Бог каже: напиши ту и ту причу. Тако је и мени стално био у глави тај Ратко Леро, пријатељ мог покојног оца, од кога сам добио прву лептир-машну 1946. године када сам дошао у Београд и поред чије сам радње, која се и данас налази код Лондона, често пролазио.

Латио сам се приче о једном младом Херцеговцу, који сања да прави лептир-машне и да освоји  Београд. У исто време та бајка била је и нека врста одмора за мене, јер сам, истовремено, цртао. Колико је важна прича,толико су важни и цртежи. Јер цртајући, моја линија се враћала тамо одакле су ми преци.

Василије Острошки – Момо Капор

То је линија брда, линија платана у Требињу. Цртао сам козе, коњиће, камене куће, враћао се после ружних ствари у један чист и чедан свет. И кад сам био у Америци, мене нису занимали Американци. Шта сам ја њима и они мени?! Они имају своје писце. Мене су и тамо увек занимали наши људи и њихови потомци, углавном Херцеговци, јер они су најчешће ишли у Америку.

Тамо су отишли и моји стричеви, отац мога оца и његови стричеви. Била су два места о којима сам слушао од малих ногу: Гер, рудник у Индијани, који су Херцеговци звали Гера, и Бјут у Монтани, који су они звали „У Бјуту“.

То су била два рудника у које су они доводили једни друге. Ретко ко је долазио са женом, углавном су ишли сами мушкарци. Све њих држао је само један сан – да се на крају врате у Херцеговину, у Требиње, ако је могуће. Требиње није ни село ни метропола. Оно је метафора, сан. Оно је једна светла тачка у животу Херцеговаца, оно је место које сањају да ће се у њему настанити онда кад буду остарили.

Када би они који су отишли у Америку хтели да се ожене, онда би својима у Херцеговини писали да им пронађу неку добру ђевојку. Тако би се нека наша девојка нашла у Америци и удала се за младог Херцеговца а ускоро би и изродила децу. А већ њихови унуци не би знали српски.

Моји рођаци који живе у Калифорнији једва знају српски. А врло елегантне, моје рођаке, које предају енглески на Стенфорду, говоре српски какав је говорила моја бака, и при том вичу, јер су то научиле од бабе и деде и предака који су први дошли из Херцеговине. Говоре српски језик којим се говорило у 19. веку и сматрају да га треба викати.

Момо Капор

It's only fair to share...Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


twenty + eleven =

*