Одбојку је почела тренирати у ОК „Херцеговац“ са девет година и прошла је све селекције, од пионирске до сениорске. Како сама каже са „Херцеговцем“ је освојила велики број турнира, појединачних признања, али најважније су јој лијепе успомене из тог периода. Са шеснаест година добија позив од ЖОК „Бимал-Јединство“ из Брчког, најтрофејнијег клуба у БиХ. Био је то позив који се не одбија, Јована се сели у Брчко и у „Бимал-Јединству“ проводи шест година.

„За шест година у том клубу научила сам доста ствари, а прије свега сазрела као особа. Имала сам прилику играти квалификације за Лигу шампиона, а затим и ЦЕВ куп, Мевза лигу, освојити лигу Босне и Херцеговине, куп Републике Српске, куп Босне и Херцеговине. Доста лијепих успомена, лијепих сјећања ме везује за Брчко.Увијек ћу их се радо сјећати и бити захвална на пруженој прилици за напредак и развој“-каже Јована.

Тренутно игра своју другу сезону за фински „ЛП-Вампула“. С обзиром да је финска лига јака и да броји десет тимова једнаког квалитета Јована је знала да је чека велики изазов.

„У Финској је потпуно другачије од Босне и Херцеговине, температуре су  од -10 до -20, али Финска на мене оставља позитиван утисак. Финска има заиста јаку лигу, десет тимова и сваки тим има велики број страних играча, воља и жеља на крају доносе побједу. Разлика у односу на БиХ лигу јесте та да се игра систем три пута са сваком екипом, а због тога је темпо напоран и одмора је мало. Могу рећи да заиста уживам овдје, освојили смо треће мјесто у регуларној сезони прошле године, први пут у историји овог тима, и то је био неописив осјећај. Ову сезону смо отворили јако добро, имамо пет побједа, а сама чињеница да смо имали осам утакмица говори о томе колико је темпо напоран. Надам се да ћемо и ове сезоне остварити резултат прошлогодишњи, а можда га и надмашити“-истиче Јована.

Јована је захвална породици на свој подршци коју јој пружају на њеном путу и чине све лакшим.

„Није лако бити одвојен од родитеља и породице осам мјесеци, али са њиховом подршком све је лакше. Захвална сам што су уз мене у сваком тренутку и то ми неизмјерно значи“-искрена је Јована.

Јована је примјер како се захваљујући посвећености, труду и таленту може постићи успјех. Њена одбојкашка прича је примјер како љубав према ономе што радиш може да те одведе и преко граница. Иако је далеко од свог родног краја Јована га носи у срцу и помиње, захвална на свакој прилици коју је добила.

Чланак Од мале Билеће до Финске- Одбојкашка прича Јоване Биберџић на крилима талента, рада и воље се појављује прво на Билећа.рс.

Сви смо притиснути тежином очеве погане гуке на грлу од које копни и тањи
се као притка за дозрели грах. Топи се пред нашим очима а да му нико не зна
бекнути ни ријечи.
Распукла очева рана цвјета и распрскава се на све стране. Неки му отров
излази из меса. По рубовима се хвата кора, стврдњава се у густу слуз. Из ње зјапи
црна сукрвица, стеже му душник и ђаволски покреће болове – преобраћа оца у
карикатуру. Живац који иде од ува и грана се по лицу – окива му главу, титра и
сијева пуноћом отрова и чемера. Љуто га опомиње на крхкост живота.
Сâм сам крај кревета на којем отац лежи, личи на распеће. Свезао се језик
и мени и њему, све су му ријечи мрске и бљутаве. Пиљи кроз моја прса и гледа
пут шљивика. Губи се између дрвећа ко зна у каквим све сликама. (Као да се моли
за спас а ми то не чујемо.) Тамо ће видјети лопту, уваљану од длаке Јешнине
крмаче. Сад зна ко ју је очупао да је личила на сотону. У свему ће наново открити
тајне, и своје и туђе.

Рана очева, која изнова и на пречац букну – задобио је у потоњем рату –
сада га враћа у блатњаве ровове да се присјети свих страдања и мука. Тако се
живот заокружава и сраста у патњу.
Видим га како стиска знојаве шаке и у мислима јуриша. Али затеже вратни
мишић, од чега се отац стресе, стиска зубе и грчевито се бори подижући се уз рам
кревета. Као да је опкољен са свих страна наслагама мрака и позивима на
предају. Сваки његов покрет изазива ми сузе – не умијем ни створитељу помоћи.
Окреће се лагано према зидним фотографијама да бар с њих уграби још мало
живота. На једној, међу дјецом, с руком јуначки уздигнутом увис, стоји његов отац
пун снаге и здравља. Мора да му се та слика сада чини одвећ лажном. О, какав
раскорак између оног шта види и оног шта осјећа! Лице очево је овлажено, нису то
сузе већ зној и грч прошлости. Нечега се из младости управо сада присјећа. Е,
клето, кад би се то бар за трен поновило! Подмукло се хвата скрама горчине на
његовим губицама. Суве су и укрућене. Натекле су и споља и изнутра. Изгледа да
ће се као бомба распрснути и озлиједити све здраве. Надима се црвенило, личи
на упаљач гранате. А колико нас је само грдио и плашио да не чачкамо по
зидовима кућа и ограда гдје још притајено леже утиснуте бомбе и муниција из два
рата. Смијали смо му се и ругали док граната не однесе обје руке Ђорђијевог
сина. И дан-данас ћопав и богаљаст, остатком руку млатара.
„Мали, гдје си?“ Отац ме непрестано зове и једнако мјерка колико личим на
њега. Видим како му се доље-горе језик помјера, нешто шапуће. Кроз прозоре и
врата куће чујем гласове да је болест неизљечива. Али ко може у то одједном да
повјерује? Приносим му трљаво лице, жар јагодица, али ме отац створитељ не
види, очи су му већ замрачене. Из њих као из крашких јама, куљају дим и магла.
Прекривају сваког и све чине нејасним. Сигурно му личимо на авети. А колико је
само доброте, колико је храбрости изашло из тог човјека!
Нико у кућу да привири, плаше се налетне болести. Сви у великој преши,
што даље од наше куће, замичу у планину да беру ошвице од лијеске и да их
потопе у воду, за пошивање штала. Јер киша све залијева и све труне,
бесповратно се слика свијета разграђује. Ако се тако настави, доћи ће се до краја

брзо, заправо до новог потопа и почетка. А довољно је да неко закука и да се сви
збуне и смету.
Не дођоше оцу ни четири брата из Војводине које је стално у болести звао,
а који пред рат одселише на добровољачку земљу. Никог да врисне и да растјера
болест која се као пожар шири. Једини се Шпиро раскорачио испред задружног
дома и виче:
„То је саботажа! У највећој акцији и пропаганди, кад хоће стране силе да нас
прогутају – он лежи!“ А не види како се и његов и свачији живот троши, како га
раздире нека унутарња силина и – одједном спласне.
Синоћ, по вечерама, поп је некуд журно замакао, вукући за собом своју црну
пелерину и метући пут којим иде. Изгледао је преплашено, као црна рашчерупана
птица пала међу звијери. Видим га још како му вјетар баца мантију, намиче је на
жбуње поред пута, а он је тегли и отима, заврће и подавија навише. Пас се
натуштио за њим, али он ће се одбранити – полетјеће ако затреба. Као да је
послат од владике да оцу дâ дозволу за улазак у други свијет.
Нема Мијата да дође и да жестоко опсује свог створитеља, па да се онда
клепне по горњој усни, пун страха и кајања. Нема ни Босиљке која је толико пута
молила оца да јој запали трут или балегу у пчелињаку како би отпочела с
вађењем меда. Вољела је и превише очеву руку која је и на њене сисе падала.
Нема ни Косе која зна све шта се и у сусједној Италији ради. Зна ко је спалио
Мусолинијеву слику на дан ослобођења Билеће, зна ко је с ким у завађи, зна како
иде трговина коња и магаради између нас и Талијана, зна пошто ће нам ове јесени
Латини продавати суве смокве и вино. Зна једнако ко је убио краља Александра и
шта ће бити на Велики петак код цркве. Зна све вијести од јуче и од сјутра.
Отац се шаком ухвати за довратник куће, опипа га – то је слика судара свега
са Створитељем. Нека га сила вуче доље али се он усправља и уздиже нагоре.
Као да се не ослања на ноге, као да негдје у њему постоје прекид и провалија, што
га чини избезумљеним и несигурним. Иза зидова се нешто помјера као да стоји
засједа; све се повезало у завјеру и чека да се огласе клепетуше и чактари, и да
најаве смрт. Тако ће да дају знак Угљеши да извуче украдене а сада пожутјеле
задружне даске и да мајсторски отпочне с кројењем сандука. О, Боже, чује ли ико
један дјетињи глас цвиљења, како већ данима кука и пишти иза куће?
У шапатима отац постаје јунак првог реда па опет лик с подоста сумњи:
многи не знају како се држао при проневјери задружног кајмака. Али ми знамо да
је он само открио лопове кад су провалили у нашу шталу и да се противио великој
сјечи шуме и продаји јапије за извоз у стране земље. „Сјекли су Римљани, Турци,
Аустријанци и свако ко је на нас насртао. И сад, опет, нова власт да сијече и да
нас глоби… Не дам да се кида и чупа из утробе земље, не дам и квит!“ Бранио је
све што су његов отац и он подигли.
Док су се, готово преко ноћи, сви изјашњавали: ко је за Тита а ко за
Стаљина, отац је јечао и тако изазивао Шпирову сујету. Ништио је сваку политику,
чинио је лажном при својој муци.
„Ко зна зашто он јечи и за ким све жали?!“ – говори Шпиро који би био
спреман да га одмах испита и ухапси ако може. Али се и он плаши очеве погане
болести, црне као отров атомске бомбе бачене на Хирошиму. „Не зна се шта то он
шапуће ни чији је то језик… Треба му претрести строжак на којем лежи!“ Трнуо сам

од тих ријечи, пред дивљачким Шпировим погледима који директно циљају у врх
куће, у састав крова, као да раскивају и разваљују атуле. Али, све је остало само
на пријетњи. Спасила је оца болест и ћутање. А знам га добро – да је здрав, нашао
би мана и критиковао би задружну и сваку другу власт која удара намете на
сељаке и хвата их за гушу, која хоће да посијече наш велики храст у чијој се
шупљини скривао за вријеме рата и спасио се да не буде заклан. Био је борац од
почетка рата, али ко зна како би данас објаснио све што му ни самом није било
јасно и гдје би замуцао.
Мајка је трчала кроз криве вратнице већ дотрајалог плота, запињала из све
снаге да исплијеви маслачак по раној салати путерици и да почупа казалац и штир
по раштану, да на вријеме ишпарта леје за лук и за блитву. Када трчи такво
створење, мора да остају трагови бола. Руке су јој биле рањаве, једнако од ашова
и мотике. Умјесто да зине испред оца, да слуша и да памти. Xаба јој је сав труд,
коров се и даље шири – све ће да прекрије, да сатре и уништи. Удара већ и на зид
куће, прошива га с јужне стране гдје још има сунца. Све и свако мора да се брани
од сатирања и изненадне трулежи. Нема више времена ни да осјети бол у шаци
од убода плетеће игле. Цркавала је од терета много више него што може и што
треба. Упадала је задихана и пометена у кућу, у преши је хватала бочице лијекова
и гурала их оцу у уста, пиљећи и тражећи слику пресвете Богородице на зиду. У
томе је већ било неке наде. А тек у благом смијешку који се јави на очевом лицу
када бол умине! Потом му је у уста сасипала млаз жуте текућине, јаког и
непријатног мириса. То га је опијало и отупљивало, и на бол и на живот који су га
отуд-одовуд још нападали.
Шпирова акција, да се сакупи и одстрани алат старе и труле краљевине и
свих других капиталистичких фирми, до оца није допирала. Испред задружног
дома, на специјално направљеном стубишту, као кад се човјек вјеша, окачен је
сточић на којем је нешто писало на њемачком. Око тог сточића, као око какве
наказе, окупио се народ, а Шпиро је извирио са својом шијом кроз задружни
прозор и рекао: „Знамо шта се скрива по болесничким и другим кућама и на
каквим јастуцима појединци леже!“ Можда је мислио на очев извезени јастук, а то
је колонистички дар, успомена из Баната.
А ту, надомак руке, крај огњишта, пара му очи (и џигерице) истесано бурило
за воду које треба још мало да изблања и да му навуче челичне стеге. Алат је
распоређен очевом руком – према његовој замисли, да увијек има преглед над
свим. Али нешто се увијек скрива и недостаје. Затури се длијето с облим резачем,
само се откотрља и сакрије. Велика тесла и бургије висе изнад врата; осјећа се
зној очевих руку који је ушао у дрво и у метал. Није ни чувени Видак Мастиловић
умио оправити млински гат нити навести правилан удар воде на млинску осовину
док му отац није показао. Ту је и ракијско буре, које је започео да прави, с девет
великих обруча. У њ ћемо да саспемо конављанску ракију купљену за крсну славу
и за све свеце и празнике у години. Тако ће многи бар једном да се поднапију и да
забораве на глад уз рат, на страхоте које су преживјели. Све то оца задиркује и
изазива, но ко то види.
Очева уста се надимају и грче, можда баш сада хоће нешто важно да нам
каже, неку тајну сачувану из многих логора. Али из грла излази само тихи јаук.

Кроз прозор мирише млада трава и тражи вриједног косца. Тек се сада види
колико је природа сурова и како свако зна да пљује и унижава немоћног. Совица
испред наше куће одједном је незграпна и тврда, сигурно се отац љути како је
лоше зид озидао. Изгледа му сувише искривљен и жут. Као да ће одмах да се
сруши на његове груди. Војничке ципеле су окачене на зидном клину изнад
кревета, придржава их дебео чвор шњура. Крај њих висе фишеклије и руксак
затечен још из Првог рата. Ко би рекао да ће се у том додиру спојити два свјетска
пожара! На заклопу руксака је рупа од кугле која је прошла кроз очеву бедру. Он је
живи буквар, препун успомена. Шта све у том руксаку није прошверцовано кроз
Херцеговину и кроз Далмацију, од жуте требињске шкије до сувих шипурака и
свакојаких љековитих трава. Само о томе могао би се исплести роман, али живот
и очева болест гоне у другом смјеру, мијешају времена: шта је било, шта је сад и –
шта ће бити. Једном је отац, из Боке, донио пун руксак разних женских шнала,
игала и шила за прављење опанака. (Не каже се џабе: „Боде ко Огњеново шило!“)
Увијек је некако измицао испред џандарских очију и кундака. Жандаре никад није
волио. Кад би га упитали: Куда је пут за Шипачно?, он се правио невјешт као да
никада није чуо за такво мјесто. „Шта ти је ђавоље Шипачно?“ – чудио се и
заметао траг, јер је знао да никад не иду по добру већ по злу гласу. Позлаћени
џепни сат с ланцем, склупчан, стајао је на шкрињи као каква светиња, сам је за
себе радио не показујући никоме ништа, куцао је без навијања и без ичије
контроле. Једино га је дјед за живота носио и потезао из дубине сукнених
рајтозни, да види колико је одмакло подне, вазда зачуђен: шта покреће то чудо од
казаљки. Уосталом, он се свему чудио и над свим се зграњавао. Увече је с не-
вјерицом загледао у бројеве – као да гледа огромне цијене иза задружног банка –
слушао и осјећао тика-така куцање налик на дамаре, све док га сан не би
савладао. („Тика-така, и тако живот прође!“) Као да је чекао да из те справе изађе
дух његовог оца да му се поклони. Није могао да схвати како му за трен младост
прође, како се тако немилосрдно живот скраћује и топи.
Зар се више нико не сјећа проповиједи носатог и увијек мало припитог попа
Зимоњића који је вазда говорио, и малом и великом: „Не чини зло, чиниш га себи!“
Али ко може у то да повјерује? И сам поп је заборављао на своје ријечи па је
једном каменом звизнуо Алексину бизу да је скичала цио божији дан и савијала се
између својих кучића. „Није се једнако молио Богу за свакога, за болесног и
здравог, за јаког и нејаког. Да јесте, не би једни цркавали од глади а други лудјели
од обијести!“ – говорила је Јешна свакоме у лице.
Танасије, који сједи под крушком (цијелу је младост у њеном хладу провео),
убацује камичке у димњак Мијатове куће, али може док га овај не види. Ево и
Димитрија, сав је знојав и згурен, са жаљењем што није дошао да се одавно у све
уплете. Неће моћи ни киша да падне ако је он не најави. Знам, одмах ће да се јада
и да кука на свог рођеног брата с којим не говори и на кога фркће као да му је
највећи крвник а не најближи на свијету. Као да нијесу из исте сисе сисали. Да те
страх ухвати и да не вјерујеш – поновићемо то и стотину пута.
Суша је била све жешћа у тим данима ишчекивања и очевих мука.
Сасушена трава жалосно стрши из испуцале и жедне земље. Помаља се Јешнина
глава са сиједом косом као да је по њој расла власуљара. Врућ вјетар пржи и у

хладу као на сунцу. Као да се ово љето истргло испод сваке контроле и као да све
опет улази у хаос.
Нахерило се и искривило дрвено расушено корито, па се не зна ни чему
служи. Пчеле млитаво слијећу на некадашњу барицу, замислимо је и живимо
макар трен од маште. Гуштери и жабе се мијешају, у овом божијем огњу додирују
се и преплићу. Само да змије не јурну на чатрњу, нећемо се имати одакле ни воде
напити. Кад почну да се паре, сплету се у заносу и тако остају по неколико сати.
Ако се Танасије мало боље загледа, схватиће да је много пута у животу
видио такву слику пејзажа – а то значи да се његов живот жалосно понавља. Ако
погледа горе, у крошњу дрвета, видјеће како Никодије лежи заглављен у рачвама.
Као да је мало у ватри шенуо. Он прича о великој поплави коју је прошле ноћи
уснио. Снивао је воду како носи куће и стоку и људе. „Сви тако лебде, нико се не
дави. Одједном се изли муљ и замути воду. И ту се обре Огњен, блијед и мршав,
испи надушак бурило воде. Вјетар га диже и однесе у облаке!“
„Можемо ли икад кишу дочекати?“ – упита неко кога и не видимо. „Је ли
Огњенова болест зло за све нас?“ Једна млада дјевојка протрча путем, уђе код
Стамене. И не видјесмо која је. Прије него што закорачи кућни праг, извади бијелу
сису и судари се са женом која је увалила руке у тијесто, натирући ражани хљеб, и
која је у чуду гледа.
„Ник’о ми је младеж преко ноћи… Снивала сам како је шикнула крв из њега.
А из ране изби свјетлост и све нас обасја! Чујем неки зуј у ушима који ме
ошамућује. Шта ће бити с нама?“ – виче дјевојка. Али ни на то ни на остала бројна
питања нема одговора, чим Стамена ћути. Ко зна хоће ли га икада и бити.
Гуштери и бумбари цркавају у свеопштој овој драми, и њих ти мора бити
жао. Стока липсава, тјерају је на ријеку да се напије; док се врати – опет ожедни.
О, узалудног ли посла и живота! Заједничке канте за воду отужно стоје на нашој
чатрњи, нагризене све јачом рђом. Нико их не дира иако има још мало воде на дну
чатрње; сви се боје трагова подмукле очеве болести. И не тражи нам више нико
црни шиш за пржење кафе који колонисти донесоше кад се вратише из Војводине.
Путем повише наше куће, у цик зоре, чује се пјесма. Неко пуца од здравља и тјера
своје.
Из очевог кашета шири се дувански мирис и изазива жељу за пушењем. И
да хоћеш, такав дуван не можеш сакрити. Очева лула стоји на синији, на дну су
гареж и никотински отров. Како да се и сада не сјети Мијата који му је донесе из
Дубровника?
Отац се тргну и јекну. Мајка на тај знак одмах трчи у планину са великим
жбаном на леђима. То је борба са злом, за све оно што је подстиче да живи. Из
пећине ће да донесе сњежне грудве, да утоли очеву горчину и жеђ.
Мој плач се чује од јутра, нико не мора да ме тражи. „Шта онај мали по вас
дан пјева?“ – виче Шпиро чије је уво поклопило цијели Биш.
Тврдим шакама отац мрви снијег и хвата се за грудву као за спасење. Зинуо
је да ослободи ватру, да је истјера из уста. Гута снијег и привија га на рану без
престанка. О, страшног ли мученика! Бол га опет покреће и раздире му гркљан.
Мајка се надви изнад њега, дала би му живот да може. Извади лијеву сису, чисту и
бијелу као летњи облак, приноси је као ђетету и замузе му рану млијеком. То је
исти онај лик Богородице над паћеником. Измијешаше се сукрвица из ране и

бијела течност из мајчиних груди. На то мјесто приви му боквицу, љутику и пелин
помијешан с медом. Ове траве увијек иду заједно. Тако се потрефило, природа их
сложила. И на крају му приви цвјетове што их посла некакав видар Салатић са
Богдашића. Док му је то привијала, пуцало је нешто у гредама и жиокама,
развраћало кућу. Од тог пуцања свима нам се ледила крв у жилама. Слутили смо
шта најављује.

Болеснику не би лијека. У тајнама које је размјестио и оставио по шкрињама
и по кутијама у кући, отац се смири без ријечи и без јаука. Укочи му се лице,
смрскано и пуно жутила. Глава му је оборена надесно, руке уздигнуте у замаху,
ухватио је трен распећа.
Мајка не кука већ цвили. Јелисавета плаче и тужи, помиње претке (некима
брка имена) заклињући их и опомињући да се на оном свијету лијепо гледају.
Пала на кућни праг, онако у црњади поклопила улаз, па не да никоме ни да уђе ни
да изађе.
Тек када мрца уредно окупаше (да не улазимо у појединости јер све је
кукњава и патња), увише га у нови бијели чаршав и спустише у Угљешин сандук
(Угљеша је пијан и не схвата догађај); жене у црњади одмах нападоше на старе
шкриње и фиоке тражећи очеву слику. Јешна зарива нокте у ткање и с напором
извлачи кашете испод кревета. (Искупи се маса свијета за трен, ту су и они којима
отац никада није рекао ни „помоз’ бог!“) Ко се не би заклео да је отац стајао
усликан на заједничкој породичној слици која је висила изнад кревета? А сада се
сви чуде и крсте како тај лик са слике нестаде… Неки, опет, веле: „Можда је слика
изблиједила и нестала када је Огњен издахнуо. С њим се повукла у ништавило.“
Све испретураше, али слике нигдје, као да се није сликао ни за војну буквицу.
„Како ћемо га оплакати, како ће тужаљка набрајати када нема слике? У шта
ће гледати? Пукнуће брука!“ – виче Госпава. Јер мртвац се у Херцеговини, онај
што умре од тешке болести или се утопи, одмах затрпава и забрављује. Спречава
се болест да не изађе кроз сандук који се ушипљује, а понекад се и воском спајају
даске.
Усред тог тражења, превртања и рушења, Челава у штали снажно рикну и
исказа сву крављу бол. Жедна је, прејела се соли.
Прекопаше све сандуке и торбе, кутије склоњене с очију и од чађи, још
једном се увјерише да слике нема. Када тумбе изокренуше све што је годинама
кућено и остављано, Госпава (која циља право у моје чело) викну: „Нека Мали
стане уз сандук – чити је отац, ко да му је главу откино! У њега нека гледају док
мрца оплакују!“ Свима лакну. Њен глас одзвони као спасење, као да се нешто
одломи и пред ноге им паде. Смањише се општа пометња и збуњеност. Црнило
женских марама, и онима који гледају издалека, говори да је смрт ужас, бол, плач
и кукњава.
Онако умрљаног и уплаканог, зграбише ме двије жене и почеше да ме
свлаче. Јешна вуче џемпер на ову, Госпава на ону страну, не боли их што глава
не може да ми прође и што поруби режу као оштрица ножа. Тегле и вуцају на све
стране, као да хоће да ме разапну. (Знам, ово ми се Госпава свети што сам јој
ономад разбио прозор.) Узалуд се отимам и кријем, скинуше ме до голе коже. Као

да сам од мајке испао, једино нема слузи ни пометине. Видим како очеву одјећу
износе из куће – боље рећи, за крајеве је вуку, бацају на гомилу и перу по хиљаду
пута руке. Зграбише ме на пречац и скуљаше у лимени шкип с врућом водом, у
онај исти у којем су малочас оца окупали. Осјећа се хладноћа ивица метала,
осјећа се да га је прије трен смрт додирнула. У јецајима и плачу не чују се моји
крици. Дрљају ме ноктима и судоперама, притискају снажним леденим шакама.
Јелисавета ме предано насапуња по задњици, па између ногу, запе јој длачица за
прст и она је ишчупа. Примаче је носу као да мирише гранчицу бејтурана. Госпава
рече: „Бар да оде чист на онај свијет“, видјећи у мени лијепог мрца. Јелисавета ме
мало намаза шпиритом, „да га црви одмах не дохвате“.
Како је само зинуо Велизар, мора да жали што му свену кртола у њиви без
имало влаге. Или мисли како ће закрпити појату кад нема млаћевине. Увијек је
одсутан, ништа га не може потрести. Као да никада неће цркнути ни крепати. Мало
даље, мир и тишина, као у часовима искупљења.
Чим су ме окупали и намирисали, почеше да ме облаче. Неко позади већ
шапуће: „Још се није охладио, још се задах не осјећа!“ Најприје ми навукоше
очеву бијелу кошуљу (зачудо је нису бацили у стрњиште), у један рукав сав могу
да станем. Обукоше ми очеве ширитне рајтозне, затим ципеле које је мајка
трампила за вуну код Имоткиња. Најзад долази и очев жућкасти капут у којем се
изгубих, али ме он бар покри и заклони од злих очију. У очевим џеповима вазда је
било ораха и љешника, чујем их и сада како звоне. Заврнуше рукаве и извукоше
ми руке; тегли ме Мијат за прсте – од зглобова их одваја. Једна жена, с лицем
пуним длака као да је мушко, дрља ме чешљем по глави и уређује. Мајка је
убеућена, ништа од свега не види.
Неко рече да је мртвац спреман. Тај исти ме зграби и посади уз очев
сандук. Чуо сам неко мрмљање и кријештање вампира који су се радовали лешу.
Три жене у црњади клекнуше крај лијеса; мараме им саме попадаше на земљу.
Као да су се зажељеле плача и кукњаве.
Нека Косара тужећи рече да ће дух умрлог остати у мајсторијама које је иза
себе оставио. Описује му стас, лице, руке, ноге, као да је била смртно заљубљена
у њега. (Мајка би цркла од љубоморе да је при свијести. Можда би је ћушнула од
сандука.) Велича га, али не умије да смисли ништа што би слику смрти надјачало.
Нека Латинка, која одмах на почетку паде у занос, рече да је велика рана и жалост
што овако младо, дјетиње створење одлази у земљу. Рече и то да ћу као мрц
украсити гробље, закитити сву околину… И у тим ријечима никоме ништа не би
чудно. Једино Токица и Милија облијећу народ и гледају да ли сам стварно умро.
Токица је заплакао, превише се и он удубио у догађај. Жена се бусала у груди и
лелекала: „Гдје ће твоје књиге, твоји друзи и учитељи, рано грдна…“ Падала је у
очај и губила се, а јецање жена је прати као у школском хору. (Много их је који
оплакују судбину, и своју и свачију.) У Велизаровом гласу је више помаме него
туге. Пауна кукајући чупа косе али јој глас губи мелодију. Као да јој је ово само
вјежба за главне кукњаве широм Херцеговине. Највише зајеца Митар (ко би се
надао да му је срце толико мекано) када Пауна преко мене отпоче да поздравља
мртве.
„Поздрави ми Стојана и кажи да су му жива два тића… Реци Стаки да јој је
Митар остао неожењен!“ Неке ријечи се преобраћају у отвореном ждријелу

Госпавиних уста и жежу као ватра на Духове. Било би природно да удари олуја и
да се побуни против смрти све што може да гмиже. (Али је нема.) Нека жена је
обгрлила гроб своје кћери и љуби ледени камен. Раздире сопствену џигерицу. Око
свјеже хумке, окупили се људи и лелечу; мушки гласови су груби и сурови за
кукњаву.
Ноге су ми укочене, пуне леда. Осјећам да нешто по њима мигољи – мора
да су црви и бубе, јер имају на то права.
Прхну врана у близини; о, њене ли радости што је далеко од свега!
Косара тужећи рече да је „мрц лијеп ко вила“! То је први пут да чух неку
њежну ријеч о себи из њених уста. Такве ријечи мора да је жежу.
Док оплакује час мене час оца, чује се кркљање јагњади које Небојша коље
за ручак послије сахране. Замахује ножем и боде их под гркљан, страх је то
гледати. Откуда му толика челична храброст и вјештина.
Ријеч узе Шпиро, управник задруге. Гледа негдје високо изнад свију нас. Не
допиремо му до ока. Као да ће се обратити самом Богу. Бечи му се замашћени
врат од задружног кајмака. Он похвали мрца, тек га спомену, а потом рече: „Све
ибеовске заблуде збрисаће земља!“ И одмах пређе на говор о изградњи језера,
поправкама школе и уређењу новог гробља. Сица, на све стране му штрца
пљувачка из уста. Као да је на каквом задружном збору. Започиње говор о обнови
и изградњи, о проласку новог пута преко ледина и њива. Страдаће матер сваком
ко писне другачије. Ту мало и оца дира, али је одмакао у говору па га не спомиње.
Народ се утишава, нарикаче не знају да ли и даље да плачу. Кад заврши говор о
путу, Шпиро застаде. Као да је ту очекивао пљесак макар ђака, али нема ни њих
ни учитеља. С леђа га гура његов помоћник, опомиње га да треба закопати мрца.
Али Шпиро тјера своје. Може му се, тако га је запало. Ипак, неће ничија довијека!
Кум Никодије, који ме додирује лактом, чим тужаљке завршише кукњаву и
на-брајање, подиже ме и хтједе да ме спусти у раку. А кад дође к себи, кад виђе
шта ради, горко заплака… Тек тада схвати да сам жив и да сам само очева слика
за оплакивање.
Видим Методија како замахује и удара красном, загрће очев сандук. Као да
копа чатрњу, напреже се и зноји. Жене и људи прилазе и бацају грумење земље
на мрца. Понеко баца и гвоздени новац да умрли има за трошак на оном свијету.
Неки су мирни, као да не присуствују светом смртном чину. Свега има, свакојаких
ликова и фаца. Али, земља ће да плави и вода ће да носи муљ (и људске кости) с
једног мјеста на друго. Од пакла до раја, од раја до пакла. Све ће да се изравна и
успоставиће се више суровости и реда.
Омеђени смо гробљем са свих страна. Тек стрши мали узани отвор
излазних врата. За трен ће многи заборавити и гдје су били.

Враћамо се кући, ја и мајка, с црном мисли и слутњама из пустоши
гробљанске. Не могу да се сјетим ничег што би ме одвојило од очеве слике. Све
наоколо нас задиркује и пријети нам, у свему се јавља очево лице.
Кад се, они што се вратише с гробља, добро наједоше и поднапише, кад
ударише у приче далеко од смрти и сахране, неки Стојан Мастиловић гракну и

запјева из свега гласа. Нека жена спрам њега закука – сложише се пјесма и
кукњава. Стојан рече: „Покојник је волио да пјева!“ и тако се од свега опра.
Истог дана, пред ноћ, дотрча Прокопије да уграби очеву косу која је била
најоштрија у седам села, и уз њу затражи наковањ, водијер и белегију. Ко да је
баш то чекао. Из срца је гладан, вазда му је мало – не види наше црнило и сузе.
За њим дође и млинар и заиска седам џакова изатканих од најбоље вуне, с
посебним шарама у средини. По вечери бану и Круна, уздигнутог и шиљастог
носа, као да је својом памећу засјенила све од постања до овог часа. Заиска
мађарску машину за чешљање вуне – прву коју отац, кад дође из заробљеништва,
донесе у ово мјесто. Мајка свима одмахну главом, а Круна љутито свој шиљасти
нос забоде пут траве и фркну кроз шљивик. Ево га, сјутрадан, наредио се ко да ће
у сватове, главу помоли и Мојсије, за кога не знам ни је ли био на сахрани.
Затражи нам и четири точка од запрежних кола, донесена из Војводине, скована
ручно од посебног дрвета и гвожђа. Оде и он празних руку. Убрзо, преко ноћи, ти
нам точкови нестадоше. Не знамо ко их украде али знамо да их на кола не смије
ставити, јер ће мајка рећи: „Ово је моје!“
Над свим стварима још увијек се осјећа очево око како све контролише и
свим управља. Осјећа се и његова рука како палцем гребе и биљежи да је још ту.
Јелисавету је научио свачему. Код Димитрија остаде разбој који је отац направио
од јаворовог дрвета, с лаким приљубљеним брдилима за збијање пређе. А Мијату
остави коњски самар на који узјахује Босиљка и смјешта своје раскречене и
накриве ноге. Вољела је да се примакне и да га додирне врућом женском бедром.
Подсјећа на оца и његова одјећа, строжак и дуња пуна кокошијег перја,
бачени на гомилу близу куће. Неко је распори, из ње се диже перје, као да небо
осњежи и побијеље. Све ће само да иструли. Сву ноћ је Круна завлачила прсте у
очев строжак, видјели смо је, не би ли нашла који дукат ако је отац, можда, у
болести заборавио да га извади. Није њу страх што по мјесечини може да се
судари с очевом душом која, по Госпавиној причи, овуда лута и лелуја.
Изненада, испред зоре, букну ватра у близини куће. Сви смо, голи и боси,
бјежали уз вриску и галаму, али тек видјесмо да је неко запалио очеве покриваче,
дуњу и сламарицу. Ватра букну, пријетила је да захвати и нашу кућу.
„Један ибеовац мање“, рече Шпиро некоме до себе. А тај му одговори: „Није
он ибеовац никад био!“
„Био би да се кукавички не разбоље“, рече Шпиро и шмугну у густу
помрчину коју је палио пламен осветљавајући његову црну прилику. Али се убрзо
ватра стиша и угаси.
Дјеца једнако бјеже од мене, плаше се да ме додирну. Велизар виче: „Гле,
ено га мрц се диго!“ А Јешна додаје: „Ђаво му црну срећу однио, гледај,
повампирио се! Једном смо га оплакали, а он васкрсну… Море бит да то и није он
него његова душа бјежи од вампира! И опет ће нам убацит кркалу у чатрњу па се
нећемо имат окле напити воде.“

Пред спавање, чујем очев шапат, прекор и љутњу. Шта год урадим, отац
каже: „Не ваља тако!“ Трчи за мном – хоће да ме бије и гази. Видим његов осушени
лик како се губи, како се мршти над сваким урађеним послом. Заглушује га

дерњава нашег вола који од очеве смрти једнако жаловито риче. И никоме другом
не дâ у јарам да га упрегне.
Данима смо сакупљали љетину, грабили и збијали оно мало што је од суше
остало. (А Јешна пролази путем и крсти се са свих пет прстију као нико њен, чуди
се како и мене нису закопали.) Раж смо повезали у снопове и унакрсно их
поређали у наклађаје. Сложили смо их онако како је то отац чинио, а на врх смо
метнули суву траву да зрно не иструли. И тек што смо спремили оштре танке
дренове млатњаче (као да ћемо млатити змију) да на гувну истјерамо зрно из
класова, мајка ноћу скочи из сна и нешто викну, није се разумјело шта. Ујутро, кад
смо се разбудили, рекла је: „Сањала сам ти оца, рекао је да пресложимо све
снопове, иструлиће жито и омемлати као никад до сада!“
Одмах смо приступили преношењу снопова, одмах смо све промијенили и
наглавачке изокренули. Али са страхом да је све касно, с кајањем да је понеки
клас почео да клија.
Што год урадимо, мајка одмах каже: „Можда отац не би тако урадио…!“ И
одмах се заустављамо сметени и збуњени. Почињемо све из почетка и све
друкчије.
Све нас ствари опомињу и њиме плаше. Мотају се неке сјенке око наше
куће, и ноћу и дању када је олуја. Час нам се чини да је отац давно отишао, час
опет изгледа да је то било сада. А када у помрчини зачујемо ударце на тавану,
знамо да то његова снажна али њежна рука изнад нас удара и бди.

Чланак Слика без оца-Радослав Братић се појављује прво на Билећа.рс.

Скупштина Завичајног клуба Билећана у Србији, на седници одржаној  29. октобра, усвојила извештај о раду Клуба у претходне две године и изабрала нову управу.

На предлог верификационе комисије изабрани су нови чланови Управног и Надзорног одбора као и руководство Скупштине.

За председника Управног одбора Завичајног клуб у другом мандату поново је изабран Мијодраг Дунђеровић,  за председника Скупштине Слободан Вујовић, а Надзорног одбора Јово Копривица.

Подносећи извештај о раду Клуба Мијодраг Дунђеровић је подсетио да се због епидемије корона вируса нисмо састајали више од две године, али то није зауставило рад Клуба. Помагали смо и у овим тешким временима, због чега можемо да будемо задовољни.

„Свесни да се може и много боље и много више, уз позив на најширу сарадњу свих завичајаца и спремност Удружења да прихвати сваку критику и сваку идеју која би могла да допринесе побољшању и унапређењу квалитета нашег укупног дјеловања.

Полако и уз помоћ наших дародаваца, Клуб је стао на своје ноге и већ је поприлично оплемењен, рекао је Дунђеровић.

„Завичајни клуб Билећана, после вишегодишњих напора, успео је да прикупи заоставштину Рајке Мерћеп, једне од највећих, ако не и највеће уметница поникле на херцеговачког кршу.

Рајка Билећанка, како су је звали у пријатељи и поштоваоци, говорила је шест језика, излагала у најзначајнијим париским галеријама, друговала са највећим уметницима двадесетог века, а у своме родноме завичају остала готово заборављена и непозната.

Вриједна збирка ове необично даровите сликарке и вајарке, која је била расута и заборављена, уз помоћ људи добре воље, сада се налази на једном месту, у Завичајном клубу. Новац за откуп омогућили су Мишељићи, Слободан, Гордан, Давор, Здравко и Митар. 

Урађен је и каталог са радовима најпознатије билећке уметнице чије је штампање омогућио Саша Бајчетић.

Надамо се да ће ово заборављено уметничко благо, ускоро пронаћи своје место под сунцем, у Галерији или Легату Рајке Мерћеп, у њеној родној Билећи, навео је Дунђеровић.

Славу Клуба Билећана – Пренос моштију Светог Саве 19. маја, обележавали смо и у време короне, али без већег окупљања чланова.

„Завичајни клуб ради по начелима добрих домаћина, који су бринули о сваком динару сакупљеном од чланарине, донатора и организацијом Сијела. Сваки члан Скупштине може да добије све податке о раду Клуба, као и чињенице о стању рачуна, чиме се стекло поверење чланства. Стање рачуна Клуба је позитивно, након што су подмирене све новчане обавезе, навео је Дунђеровић и истакао да је Клуб  добитник Плакете Владе Републике Српске за укупну хуманитарну активност.

Успјели смо да учврстимо и продубимо сарадњу са општинама у којима живе Билећани, као што су Сечањ, Нови Сад, Зрењанин, Панчево, Клек, Суботица, Чачак, Врбас, а успостављена је и добра сарадња са завичајним друштвима Гацка, Требиња, Невесиња, Пребиловаца, Суботице, Фоче, Калиновика, Чајнича и другим.

У просторијама Клуба се прикупљају књиге које ће бити поклоњене библиотеци у Билећи и Школском центру „Голуб Куреш“. У просторијама у Београду организујемо разговоре на различите теме, од културе до историје.

У Билећи нас такође чека доста посла, скупа са надлежним општинским органима. За почетак би се требало побринути да се израде бисте и других обележја за Младена Секуловића и Мома Капора, а касније и других знаменитих Билећана, рекао је Дунђеровић и посебно захвалио нашим донаторима:  др Миленку Џелетовићу, Раши Албијанићу, Раду Вујовићу, Представништву Републике Српске у Београду, Ђуру Вујадиновићу, штампаријама „Кешељ“ Драгана Кешеља и „Пекограф“ Борка Петковића, Раду Бјелаковићу, Мому Инићу, Институту „Михајло Пупин“, Драгану Мандићу, Мају Самарџићу, као и многим другим дародавцима Клуба.

 Клуб је захваљујући Милошу Дангубићу, предсједнику Ф.К. „Јединство“ из Сурчина, поклонио ФК „Херцеговцу“ комплет дресова и лопте. 

Клуб Билећана у време епидемије корона вируса прикупио је 110 хуманитарних пакета основних животних намирница најугроженијим становницима Билеће.

Управа Завичајног клуба

На седници Скупштине изабрани су нови чланови Управног одбора: Мијодраг Дунђеровић, председник, Борис Кркелић, потпредседник, Ђуро Вујадиновић, потпредседник, Жељко Милинић, секретар др Миленко Џелетовић, Никола Тркља, Раде Вујовић, Владимир Чубрило, Јелица Вуковић, Вук Ковачевић, Дејан Вуковић, Милан Комар, Мики Радмиловић, Драган Вујовић, Марко Вуковић, Мајо Самарџић и Дејан Стошић.

У Надзродни одбор изабрани су: Јово Копривица, др Неђо Попара и Драгутин Комненић.

За председника Скупштине удружења изабран је Слободан Вујовић а за потпредседнике Милорад Денда и Срђан Чомић.

Почаст преминулим Билећанима

На почетку заседања присутни су одали почаст преминулим члановима Клуба Билећана и пријатељима Билеће.

Између двије Скупштине напустили су нас:

• Пјесник и приповједач Божидар Божо Глоговац,
• Историчар средње генерације др Радослав Гаћиновић, предсједник Научног института за политичке студије.
• Познати фимски и позоришни глумац Борис Комненић, првак драме Народног позоришта.
• Билећки зет и дугогодишњи предсједник Завичајног клуба Гачана у Београду  Светозар Црногорац.
• Два Влада Милошевића, старији Владо, један од оснивача Удружења Билећана и Херцеговаца, и други млађи Владо, истакнути привредник.
• Инжењер Будо Продановић
• Чувени лекар др Новак Вукоје.

Чланак Усвојен Извештај о раду и изабрана нова управа Завичајног клуба Билећана се појављује прво на Билећа.рс.

Завичајни клуб Билећана у Србији увијек, кад се укаже прилика, спреман је да помогне своме завичају.

Тако је било и данас. На приједлог Бориса Кркелића, потпредсједника Завичајног клуба и бившег фудбалера „Херцеговца“ овај клуб добио је нове дресове, поклон Милоша Дангубића, предсједника Ф.К. „Јединство“ из Сурчина.

Дангубић је поријеклом Билећанин и „Херцеговцу“ је поклонио 20 комплета дресова и три фудбалске лопте.

,,Свака донација је добродошла и дадатни је вјетар у леђа нашем клубу. Момци вриједно раде и надамо се да ће фудбал у нашем граду вратити стари сјај и напунити трибине“, рекао је предсједник Ф.К. „Херцеговац“ Никола Лисов.

Завичајни клуб Билећана у Србији до сада је реализовао много хуманитарних акција и увијек несебично помагао Билећи и Билећанима.

Према ријечима потпредсједника Клуба Бориса Кркелића пред њима је много планова, а главни покретач је љубав и нераскидива веза са завичајем.

Чланак Нови дресови за фудбалере Херцеговца се појављује прво на Билећа.рс.

Награде најбољима, Душанки Бјелетић, Петру Војновићу и Драгану Ивковићу, уручили су предсједник Клуба Миодраг Дунђеровић и потпредсједник Борислав Кркелић.

Завичајни клуб Билећана у Србији на иницијативу Рада Вујовића покренуо је ову акцију прије четири године. Награде најбољим студентима додељиване су у оквиру Билећког сијела. Ове године због познате епидемиолошке ситуације Билећко сијело није одржано па су новчане награде у износу од 20.000 динара, уручене на Савиндан општинску славу Билеће .

На основу пристигле документације, једногласно је одлучено да награде добију: Душанка Бјелетић, са просјеком оцјена 9,93, студент друге године Ветеринарског факултета у Београду, Петар Војновић студент мастер студија на Рударско-геолошком факултету са просјеком оцјена 9,12 и Драган Ивковић студент мастер студија на Машинском факултету Универзитета у Београду са просјечном оцјеном 9,11.

Петру Војновићу ово је трећа година како добија поменуту награду, која му, како каже много значи.

„Бити међу најбољим студентима велика је част и мотивација за даљи рад. Желим да истакнем захвалност организаторима који су упркос актуелној ситуацији наставили да награђују најбоље студенте“, каже студент мастер студија Петар Војновић.

И Душанка Бјелетић истиче да је захвална Завичајном клубу Билећана у Београду, који им је додјелио ове награде.

– То за нас није само новчана награда већ признање и похвала за учење и рад на досадашњем путу школовања. Надам се да ће Клуб наставити ову традицију награђивања најбољих и да ће сваке наредне године бити још више успјешних студената из наше Билеће – каже Душанка Бјелетић.

Студент мастер студија Драган Ивковић поручује да је за успјех потребна велика мотивација, те да и ову награду сматра додатном инспирацијом.

– Ја бих поручио свим студентима и уопште ученицима, да не дозволе да их било ко демотивише и учини да помисле да они нешто не могу да ураде. Када сам ја завршавао средњу школу један професор одбио је да ме припрема за пријемни испит јер је сматрао да ја не могу уписати и завршити Машински факултет. Увијек га се сјетим када добијем неко овакво признање – каже Драган Ивковић.

Према ријечима Вука Ковачевића предсједника омладине Удружења Билећана, број студената из Билеће који студирају у Београду није велики.

– По традицији највећи број билећких студената одлази у Нови Сад и Бањалуку. Неки се опредијеле и за студирање у Источном Сарајеву, па по генерацији отприлике тек око пет шест студената из Билеће се опредијели за Београд. Међусобно се сви добро познају, друже, па су и само веома добро упућени ко је најбољи међу њима – каже Ковачевић.

Извор: Слободна Херцеговина

Чланак Уручене награде најбољим билећким студентима се појављује прво на Билећа.рс.

На основу пристигле документације, једногласно је одлучено да награде добију:

1. Душанка Бјелетић, студент друге године Ветеринарског факултета у Београду са просеком оцена 9,93.
2. Петар Војновић студент мастер студија на Рударско-геолошком факултету са просеком оцена 9,12
3. Драган Ивковић студент мастер студија на Машинском факултету Универзитета у Београду са просечном оценом 9,11.

Награде најбољим студентима биће уручене на Савиндан у 12 часово у просторијама Завичајног клуба Билећа у Улици Деспота Стефана 15 у Београду.

Честитамо Душанки, Петру и Драгану и надамо се да ће њиховим стопама кренути и други млади Билећани.

Чланак Душанка, Петар и Драган најбољи билећки студенти се појављује прво на Билећа.рс.

Можемо слободно рећи да смо поносни на свој град, на своју Херцеговину, јер показује да воли своје, да чува своје, а сваки појединац да носи у себи оно исконско људско, а то је саосјећање. Нарочито нам је драго што у Марковој породици видимо снагу и оптимизам у овој борби. Вјерујемо да ћемо заједно славити Марково оздрављење“, каже Ковачевић. 

Извор: Радио Билећа

Чланак Уручена помоћ за Марка Вучковића се појављује прво на Билећа.рс.

Чланови Завичајног клуба Билећана из Србије обезбједили су средства за 110 пакета помоћи, 39 пакета за породице дјеце са потешкоћама у развоју, 61 пакет за пензионере и 10 за чланове Борачке организације у Билећи.

На основу списка социјално угрожених лица уручени су хуманитарни пакети са основним животним намирницама за оне којима је помоћ у овом тренутку најпотребнија. Пензионерима су на кућну адресу пакете доставили чланови Омладинске организације „Језерине“.

У име корисника Центра за социјални рад и дјеце са потешкоћама у развоју захвалност донаторима изразила је директорица Центра Бранка Радмиловић.

„Ову донацију обезбједили су људи који су давно напустили Билећу, али су увијек са нама и подрже све наше акције. Свака помоћ нам је добродошла, настојимо да у овој новонасталој ситуацији радимо на најбољи могући начин.

За све нас је ово велики изазов, али се трудимо да помоћ стигне до што више наших корисника“, каже директор Центра за социјални рад Бранка Радмиловић.

Корисници ове помоћи истичу да им је ова донација од посебног значаја зато што су је добили пред највећи хришћански празник и у вријеме када на све начине покушавају да се заштите од опасности које носи коронавирус.

„Свјесни смо у каквим су проблемима сви људи и у Београду и у Србији, и зато је ова донација за нас још и већа и важнија. Хвала им што су нас се сјетили и помогли нашим најугроженијим категоријама“, каже предсједник ратних- војних инвалида Борачке организације општине Билећа Жељко Ивковић.

Предсједник Удружења пензионера у Билећи Милан Вујовић истакао је да је ова помоћ билећким пензионерима веома значајна, јер је велики број чланова ове категорије у тешкој материјалној ситуацији.

Завичајни клуб који окупља Билећане и њихове пријатеље у Србији, осим очувања традиције, културе и обичаја свога краја, од свог постанка помаже и помагаће наш народ у Билећи и околини, поручују чланови Завичајног клуба и истичу да не треба сметнути са ума, да поред свих разлика међу нама, које су разумљиве и људске, на крају крајева, оно што остане иза нас и што се рачуна јесте хуманост и човјекољубље.

„Драго нам је ако смо успели да уочи Васкрса унесемо у неки дом бар делић радости овим поклоном. Никоме данас није ласно, али то није разлог да једни другима не помогнемо, онолико колико можемо. Људско богатство се не мери тиме колико човек за живота може да стекне него колико тога може да подели са својим ближњима, пријатељима али и невољницима које и не познаје.

Наше мало за некога може бити много. Боже здравља, живећемо и после ове пандмије, а проблеми неће отићи са вирусима. Надамо се да ће акције Завичајног клуба подстакнути и друге да помогну, на сваки начин, Билећу и Херцеговину“, каже Никола Тркља члан Завичајног клуба Билећана из Србије.

Жеље за добро здравље и срећан празник свим Билећанима у Србији послали су, не само корисници помоћи, него и сви учесници ове хуманитарне акције.

Извор: Радио Билећа

Чланак Помоћ Завичајног клуба уручена најугроженијим Билећанима се појављује прво на Билећа.рс.

Клуб је органиозовао акцију прикупљања хуманитарних помоћи за најугроженије слојеве становништа у нашој општини.

Чланови Завичајног клуба Билећана обезбједили су средства за 110 пакета помоћи, 39 пакета за породице дјеце са потешкоћама у развоју, 61 пакет за пензионере и 10 за чланове Борачке организације.

„На основу списка социјално угрожених лица, у Билећи ће ових дана бити уручени хуманитарни пакети са основним животним намирницама за оне којима је помоћ у овом тренутку најпотребнија. И поред разних препрека, ограничења кретања људи и роба, трансфера средстава, Завичајни клуб је пронашао начин како да, уочи васкршњих празника, достави и дистрибуира помоћ за Билећу“, каже Никола Тркља, члан Завичајног клуба Билећана из Србије.

За акцију су прикупљена средства, а код локалних трговинских ланаца обезбјеђене су основне животне намирнице. Спремност да помогну приликом испоруке и дистрибуције пакета на кућне адресе, осим општинеБилећа, Центра за социјални рад, Борачке организације, изразли су и чланови Омладинске организације „Језерине“.

„Клуб је за седам година постојања организовао и учестовао у више хуманитарних и добротворних акција. Сваки пут кад је било потребно помоћи Билећи или Херцеговини чланови Клуба организовали су акцију и помогли колико су могли.

Завичајни клуб Билећана, захваљујући несебичном ангажовању својих чланова, помаже својој Билећи. И то увек пуна срца“, каже Никола Тркља.

Завичајни клуб Билећана из Србије је непрофитна, доборовољна организацијакоја се искључиво финансира од чланарине и личних донација чланова.

Подсјећамо да је Клуб организовао донаторско вече за обнову храма Светог Саве у Билећи и на тај начин обезбједио значајна средства, а осим учешћа у хуманитарним акцијама помажемо и на друге начине.

Завичајни клуб сваке године награђује лаптоп рачунарима најбоље ђаке Билећке гимназије, а обезбеђује и новчане награде за најбоље студенте из Билеће на Универзитету у Београду.

Удружење помаже и штампање ђачког часописа „Житије“ који припремају ученици Основне школе „Свети Сава“ из Билеће.

Осим тога Клуб организује у Београду књижевне вечери и изложбе билећких и херцеговачких писаца и сликара.

Чланак Билећани из Србије помажу свој завичај се појављује прво на Билећа.рс.

Најбољим ђацима Средњошколског центра „Голуб Куреш“, Марији Лозо, Жељки Кокотовић и Андреи Бјелици уручена су три лаптоп рачунара на свечаности у оквиру „Дана билећких производа и стваралаштва“. 

Награде најбољима предао је Миодраг Дунђеровић, председник Завичајног клуба Билећана из Србије.

„За седам година додјелили смо око 30 рачунара најбољим ученицима, што је скроман допринос развоју образовања. Прошле године наградили смо и шест најбољих студената Београдског универзитета, а штампамо и часопис школе Свети Сава“, подсетио је Дунђеровић на само неке од хуманитарне акције које проводи ово удружење Билећана који живе у Србији и који нису заборавили свој завичај.

Милорад Бато Самарџић додјелио је лаптоп рачунар Душанки Бјелетић, најбољем ђаку Средњошколског центра. Самарџићу је ово петнаеста година како награђује најбоље ученике. 
И ове године у оквиру манифестације „Дана билећких проивода и стваралаштва“, око 550 „Билећанаца“, бивших питомаца Школе резервних официра и подофиција из Билеће, уз звуке  „Билећанке“, продефиловало је билећком улицама.

Пре тога су се окупили у кругу касарне где су провели, како кажу, најљепше дане, обишли своје некадашње спаваоне, постројили се на писти и кренули ка спортској дворани „Тијана Бошковић“.
Њиховим доласком  почела је и манифестација „Дани билећких производа и стваралаштва“. 
У име питомаца на добродошлици се захвалио предсједник Организационог одбора припадника некадашње Школе резервних официра Златко Филе. 
„Ми смо највећи промотери ваше општине, радујемо се када дођемо у Билећу, а вама желим да Билећа крене путем напретка“, рекао је Филе. 
Дане билећких производа и стваралаштва отворио је Вјекослав Петричевић, министар привреде и предузетништва РС.
 

Чланак Завичајни клуб Билећана наградио најбоље ученике се појављује прво на Билећа.рс.