Запуштени гроб родоначелника највећег херцеговачког братства

Данас из заборављене хумке у којој почива Вујо Драгојев, родоначелник Вујовића и многих њихових братстава и родова, расте грабово растиње, изданци храста и јасена.

На Вујовом гробу, при заласку сунца, са узвишене планине Ситнице, трну посљедњи сунчеви зраци пред ноћну таму која притиска гробну тишину. Ноћу на његову хумку пада свјетлост благе мјесечине, свијетлећи тамо где нема живота.

Планина Ситница, гурава и висока, вјечно га чува и нико га не може отргнути из њеног загрљаја. Била му је дарежљива мајка, која му је дала све  што  је могла да пружи. И тако Вујо, под затртом хумком, вјечно почива у густом, запуштеном шумском честару, камените Херцеговине.

На заравни испод Главице налази се нешто више обрадивог земљишта – Њиве. Ниже испод Њива налази се пропланак, окован каменим брежуљцима и шумским растињем, где је сахрањен први Вујо, родоначелник великог братства Вујовића.

Место се зове „Старо гробље под Њивама“.

Осим Вуја, ту је сахрањена његова супруга Тодора и многи њихови потомци. Гробље је напуштено крајем XVIII вијека, када је Симо Николин основао ново гробље на Побрњачи, ближе Чардаку. Негдје у том времену и Попадићи су основали своје гробље на Кљеновачи у Часницама. До тада су и они сахрањивани у гробљу под Њивама, гдје почива њихов поп Јован. Морала су се тражити нова мјеста за сахране, пошто на тој ледини није било више простора за укоп.

Ово гробље је настало почетком XVII вијека и старо је преко 400 година. С прохујалим временом оно постаде запуштена ледина, са напуштеним мртвим душама. Како је вријеме пролазило, тако је и гробље све више у заборав падало.

Никаквог обиљежја нема, крста нити споменика који би упућивао да је ту гробље, да ту Вујо вјечно почива са својим потомцима.

Запуштена гробна ледина одаје суморну слику која покреће јад и тугу у дубини душе сваког човјека, а посебно Вујовог рода. Из хумки је израсло шипражје и високо дрвеће које покрива утамљене гробове.

Широко разапето небо изнад њега изгледа да још више својим ћутањем притиска душе покојника. Ипак, једино их још оно, с времена на вријеме, оплакује кишним сузама и залијева траву на старим хумкама. Трава висока и власата повија се на вјетру час на једну час на другу страну, као да пјева успаванку помијешану са плачом.

У прољеће, на понеким хумкама израсте покоји каћун, љубичица и кукуријек са својим звончићима, китећи гробове. Као да знају да нико неће свјеже цвијеће донијети и поклонити се Сјенима наших, давних предака.

Хумке, са јесењим мирисом опалог лишћа, одишу опроштајем, тугом и спокојством. Зими, под снијегом, дубоким муком у гробној тишини.

Нико не хаје за покојнике. Многи и не знају да су постојали. Пали су у трајни заборав преци Вујовића, највећег братства у Херцеговини. Мирно спавају у утроби земље, испод зараслог шумарка, окованог кршом и каменом.

Данас из Вујова гроба расте грабово растиње, изданци храста и јасена, издижући се у небо. Гране се на вјетру повијају, а лишће трепери, као да шапуће:

– Спавајте спокојно. Ми смо ваши одани, вјечни, чувари. Ваше душе су дубоко у таму утонуле. Наше жиле и корјени су чврсто обавиле ваше гробове. Ми смо ваши чувари.

Свака хумка остала је тајна без биљега и имена, почива у тихом забораву и за њом нико не хаје, нити пушта сузу.

На гранама дрвећа раширених изнад гробља, црни кос и сјеница вију гнијезда за младе птиће, цвркућу и пјевају раздрагане пјесме које су некад биле једини пријатељи Вују у самоћи. Истински су му остале вјерне, никад га нису напустиле.

Нажалост, то није случај са његовим потомством, којему је удахнуо живот и оставио све што је имао. А имао је много своје крчевине, своје гене и велико покољење.

На своје невоље и патње није се имао коме жалити, а колико су га притискале и мучиле само је он знао. Многа зла су га прогонила и сатирала на путу од Куча до Тодорића, где је на крају нашао вјечни мир и тихи заборав од свог потомства.

Потомцима је остао узор човјека коме се треба дивити, поносити и са гордошћу изговарати име ВУЈО!

Можда се неко од толико твојих насљедника нађе да посјети гроб и запали свијећу за покој души, у знак захвалности за небројано потомство које си оставио са хромом Тодором, по којој је и мјесто добило име Тодорићи. Не би било неочекивано да ураде и нешто више – да поставе крст, симбол хришћанства, са натписом:

,,Овдје почива у миру Вујо Драгојев из Куча, родоначелник Вујовића и многих њихових братстава и родова. Нека те анђели чувају када те твоји потомци заборавише:’

Све твоје патње и страдања овјековјечио си плодом покољења- више од 32 породице са десетинама хиљада душа. Оста само утјеха: ,,Благо оном ко довијек живи имао се рашта и ротити.“

Жарко Симовић

It's only fair to share...Email this to someone
email
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*


*