У селу Милавићи код Билеће недавно су откопани остаци цркве из ранохришћанског периода. Археолози сматрају да црква потиче из петог века. Осим темеља у центру богомоље откривена је необично вредна крстионица у облику крста исклесана у камену.

На овом локалитету који се налази између Билеће и Берковића раније су научници пронашли и минђуше и дугмад за које се сматра да потичу из средњег века.

Ово археолошко откриће указује да су на простору данашње билећке општине хришћани живели и имали своје храмове још пре хиљаду и петсто година.

Истраживања у Милавићима трају већ пет година.

„Археолошко налазиште Црквина у Милавићима обухвата некрополу са стећцима и активно православно гробље, а некропола са стећцима друга је по величини у Херцеговини, после Крекова у Невесињу, каже Љиљана Врућинић, археолог Републичког завода за заштиту културно-историјског насљеђа РС.

Пронађени су зидови чије контуре нису у потпуности јасне, али је посебну важно било откриће крстобразне крстионице. Прелиминарни закључак је да је то ранохришћански период, сматра Врућинићева.

Проналазак крстионице, изузетно ретког и једног од најлепших налаза који је пронађен на овом простору, па и шире, као наушнице које вероватно означавају припадност слоју елите, али и бројни други покретни артефакти говоре у прилог тези да је археолошко налазиште Милавићи једно од најзначајнијих код нас.

Међународни тим археолога ради на истраживањима у Билећи, која су од међународног значаја јер резултати треба да дају допринос европским открићима о начину живота у средњем веку на овим просторима, изјавила Моника Милосављевић професор Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, преноси Срна.

Истраживања у Билећи су део великог европског пројекта разоткривања тајне стећака, где се све они налазе и шта значе за средњовековно друштво. Тај пројекат у Билећи трајаће наредних пет година, рекла је Милосављевић и додала да су ове године истраживали у околини Билеће на две локације у селу Баљци, где су пробна истраживања почела прошле године, и у селу Милавићи где се већ низ година ископава локалитет Црквине.

Ова археолошка истраживања веома су значајна за културно наслеђе овог краја, имајући у виду и то да Билећа има снажан историјат истраживања на локацијама пре потапања Билећког језера, са низом фантастичних локација попут Паника са познатим мозаицима и показатељима хришћанства, који су међу најранијим на овим просторима.

Међународни тим археолога истраживача у Билећи предводи Саша Чавал из Научно-истраживачког центра Словеначке академије наука и уметности и Археолошког института Универзитета Станфорд у сарадњи са професорима из Београда, Бањалуке и Љубљане.

Пројекат археолошких истраживања у Билећи финансира Европски истраживачки савет, уз подршку општина Билећа и Берковићи.

На налазишту у Милавићима завршена је још једна фаза археолошких ископавања која спроводи међународни тим истраживача.

„Открили смо једну касно античку цркву димензија 8 са 13 метара што је за пети век врло велика грађевина и то у крају за који до сада немамо никаквих извора да је тако нешто велико некад овде постојало. Постоји топоним Црквина и гробље у Милавићима, сви смо мислили да је то средњи век. Сада се показало да је то још неких 700 година старије него што смо мислили“, каже др Чавал и наводи да откривена крстионица из петог века добро очувана и да је одличан пример касно античке архитектуре.

„Људи требају да знају да је овај простор био врло богат и био је изузетан. Стварно можете да будете весели да имате нешто што нико други нема“, каже др Чавал.

Археолог др Љубица Срдић истиче да раде по најсавременијим методама археолошких истраживања у свету, а да је у њихов посао од 2019. године када су започели истраживања до сада било укључено око 30 доктора наука свих струка.

Научници посебно наводе значај истраживања на Баљцима која би требало да дају одговоре на питања о животу у средњем веку на овим просторима.

Поред гробља које је под Унесковом заштитом на Баљцима има више од 100 различитих тумула, има и земљених и камених хумки. Открили смо један средњовековни гроб из 14. века, а пронашли смо и остатке праисторијског гроба са жељезним копљем, две бронзане игле, тако да смо одмах знали да тулум потиче из гвозденог доба, а анализа нам је потврдила да је то из четвртог века пре Христа“, објашњава др Луција Грахек, научница са Научно-истраживачког центра Словеначке академије наука и уметности

Ови историјски остаци значајни су не само за научнике, него и остале људе. Мало ко зна за ова вредна историјска налазишта у околини Билеће. Можда би надлежни могли да направе бар  информативну табла да се на Баљцима налази гробље под Унесковом заштитом а у Милавићима црква и крстионица из петог века.

Чланак Код Билеће откривена црква стара више од 1500 година се појављује прво на Билећа.рс.

Министар рударства и енергетике Републике Српске Петар Ђокић изјавио је да је завршена изградња соларне електране Билећа компаније „Енерџи фајненшел тим” инсталисане снаге од 60 мегавата.

Соларна електрана Билећа налази се на локацији Зарјечје и простире се на 133 хектара. Удаљена је два километра од обале Билећког језера и један километар од магистралног пута Требиње-Билећа.

Билећка електрана има максималну инсталисану снагу од 60 мегавата а процењује се да ће годишње производити око 84 гигават часова електричне енергије.

На електрани је постављено 113.184 панела повезаних у 4.192 групе и монтираних на 1.048 тракера. Електрична енергија из соларне електране продаваће се на тржишту, а инвестиција је процењена на више од 53 милиона евра.

ЕФТ је концесију од Владе Српске добио 2020. године на период од 50 година, а што укључује период пројектовања и изградње од 3 године и период коришћења у трајању од 47 година.

Кинеска компанија „Донгфанг електрик интернешенел корпорејшен” била је извођач пројекта изградње соларне електране Билећа.

Према речима министру Ђокића Република Српска до 2030. године планира изградити и пустити у рад 1.200 мегавата нових енергетских објеката.

Чланак Завршена соларна електрана Билећа која ће годишње производити 84 гигавата струје се појављује прво на Билећа.рс.

Иницијатор ове племените акције је Дејан Стошић, бивши народни посланик и члан управе Завичајног клуба Билећана и велики прегалац у очувању завичајног идентитета Херцеговаца.

Дејан, чији су преци рођени у Херцеговини и ове године је одлучио да угости 50 најбољих ученика из херцеговачких основних школа који би у периоду од 12. до 17. септембра посјетили Србију.

Према Стошићевим ријечима, долазак ученика је предвиђен за 12. септембар када ће ђаци посетити Смедерево и упознати се за култруно-историјским знаменитостима последње престонице средњовековне српске државе.

Другог дана посете, 13. септембра,  ученици ће посетити Београд где ће као и претходних година имати прилику да обиђу зграду Народне скупштине, Патријаршију, Храм Светог Саве, гроб патријарха Павла и друге знаменитости.

Трећег дана, 14. септембра ученици ће посјетити Свилајнац и обићи тамошњи Природњачки музеј, а потом ће посјетити Крагујевац, гдје ће осим посјете Шумарицама обићи и сједиште Епархије Шумадијске.

На сам празник Дана српског јединства, слободе и националне заставе најбољи херцеговачки основци обићи ће Крушевац, престони град кнеза Лазара.

Последњег дана боравка у Србији ученици ће имати прилику да се провозају „Соколом“ брзом пругом Београд – Нови Сад.

Приликом боравка у Српској Атини, ученици ће бити гости и завичајног удружења Срба Херцеговаца које предводи Божидар Миловић.

Повратак ученика за Херцеговину је превиђен 17. септембра.

Чланак Најбољи ђаци из Херцеговине поново долазе у матицу Србију се појављује прво на Билећа.рс.

Прва група кинеских радника стигла је у Билећу и према најавама надлежних до краја маја почиње изградња хидроелектране Дабар у Дабарском пољу.

Послије двије године и осам мјесеци тешких преговора, коначно су се стекли услови за завршетак изградње пројекта Хидроелектране “Дабар”, прве у подсистему „Горњи хоризонти” хидро-система „Требишњица”.

Прва група радника кинеског извођача “Гезуба груп”, са грађевинском оперативом, већ је стигла на градилиште и почела припремне радове.

Ускоро би требало да стигну и остали остали радници, у много већем броју тако да би крајем маја званично почели главни радови на хидроцентрали. – Рок за завршетак је фиксан – четири године. Тиме би била стављена тачка на оно што је пројектовано прије 60 и више година.

Генерални директор предузећа Електропривреда Републике Српске Лука Петровић изјавио је да су партнери из кинеске компаније Гезуба најавили да ће до краја маја почети главне радове на хидроелектрани ХЕ Дабар снаге 160 мегавата, са свим објектима.

„Један веома сложен и озбиљан задатак је завршен и можемо да за 42 мјесеца очекујемо да електрана буде на мрежи – рекао је Петровић новинарима у Београду, гдје је присуствовао Београдском енергетском форуму.

Он је појаснио да ти објекти подразумјевају, између осталог, брану која ствара акумулационо језеро, као и завршетак цевовода под притиском,  водостана на дијелу тунела, као и зграде са свом опремом, као и 5,5 километара канала кроз Дабарско поље, плус проширење постојећег тунела који спаја Дабарско поље и Фатничко поље од 3,4 километра.

Петровић је рекао да је такав сложен пројекат као што је изградња ХЕ Дабар тражио примјену свих процедура и законских прописа који важе у Српској и БиХ.

Он је напоменуо да је одабран кинески Гезуб и модел финансирања који је домаћи извођач предложио, те да су преговори трајали готово три године.

„Ми смо урадили све што је са наше стране. Влада је подржала пројекат изградње ХЕ Дабар и дала гаранцију за 85 процената вриједности уговора. Успјели смо да властитим средствима обезбиједимо 15 процената које смо већ уплатили – рекао је Петровић.

Осим вриједности уговора од 224 мил ЕУР по систему „кључ у руке“, уплаћено је, каже он, и осигурање кредита од 189,4 мил ЕУР код кинеске Ексим банке и након свих тих предрадњи потребно је било изабрати још и надзор над извођењем радова, што је завршена процедура.

„Сва одговорност за рокове је искључиво на страни извођача који је са својим подизвођачима дужан да радове изведе најквалитетније и у предвиђеном року – навео је Петровић.

На питање да ли је Влада Српске потписала гаранције за враћање кредита од 189,4 мил ЕУР за ХЕ Дабар, Петровић је рекао да је Влада дала гаранцију 85 одсто вриједности уговора, која је испитивана на 30 састанака са кинеском Ексим банком и њиховим тимовима.

Он је навео да је најважније то што је то најповољнији кредитни аранжман који се могао организовати на овим просторима, са каматном стопом од 2,2 одсто, са грејс периодом од четири године, плус 16 година отплате.

„Значи, то је 20-годишњи аранжман са кинеском Ексим банком. Мислимо да такав аранжман још нико није направио, јединствен је и вјерујем да ћемо направити још низ оваквих аранжмана, као што их имамо у процедури – рекао је Петровић.

Петровић је истакао да је најважније да су Електропривреда и Влада Српске опредијељени за изградњу енергетских објеката из обновљивих извора, а овај пројекат је прозиводња електричне енергије путем воде.

Он је истакао да је ово је веома важан објекат из обновљивих извора који ће производити у систему укупно више од 10 одсто енергије коју сада производи комплетна Електропривреда РС.

„Тако да можемо да кажемо да ћемо са овом енергијом добити могућност продаје зелених сертификата и учествовати на европском тржишту с обзиром на таксу на емисију угљендиоксида, али и могућност наплаћивања продаје зелених сертификата из обновљивих извора – рекао је Петровић.

Чланак Стигли кинески радници, почиње градња ХЕ Дабар се појављује прво на Билећа.рс.

Након што су најбољи ученици основних школа из Херцеговине поводом Дана  српског јединства, слободе и националне заставе били гости у Србији и обишли бројна знаменита мјеста, поводом празника Светог Василија Острошког и Тврдошког  у госте Херцеговини долази 50 ученика из основних школа у Смедереву.

Тиме се заокружује сарадња између Смедерева и Херцеговине коју је иницирао Дејан Стошић, бивши народни посланик у Скупштини Србије и члан управе Завичајног клуба Билећана у Србији.

„Овом посјетом желимо да младе генерације осјете да ријека Дрина не раздваја, већ спаја Србе са обје стране и да смо сви исти род – поручује Стошић.

Смедеревски ученици ће на пут поћи 9. маја, а током тродневног боравка у Херцеговини предвиђено је да обиђу Духовни центар Светог Василија у Мркоњићима, манастире Завалу, Житомислић и Тврдош, као и да посјете мученичке Пребиловце.

У повратку је предвиђено да обиђу и манастир Острог и помоле се над моштима Светог Василија.

Слободна Херцеговина

Чланак Ученици из Смедерева долазе у братску Херцеговину се појављује прво на Билећа.рс.

Зараван у брдима изнад Билеће, ушла је у гусле и опевана народним песмама у којима се описује страшна битка када су 29. јула 1876. године најхрабрији Херцеговци, Брђани и Црногорци до ногу потукли моћну турску војску.

„Да си откуд, царе, био

На крвавом Вучјем Долу,

Ти се не би уставио,

Ни у самом твом Стамболу“

Вучији до је место где се сабљама и крвљу искивала слобода. Турску војску, са око 45.000 војника, распоређену у 24 батаљона са 12 топова предводио је Мухтар паша а српске снаге са око 14.000 бораца наступале су у 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона са четири топа.

Неколико дана пре битке, црногорски Сјеверни одред, после боја са Турцима код Невесиња, по великој врућини превалио је 60 километара да би заузео положаје у Врбици, селу северно од Вучијег дола.

Турци су два дана пре битке стигли у Билећу, а 28 јула  кренули су ка Вучијем долу. Међутим, направили су кључну грешку јер су раздвојили снаге у више колона. Осман паша је ишао ка Врбици и Вучијем долу а Селим паша је хтео да заобиђе противничке линије.

У зору 29 јула турска претходница је заузела коту Ковчег и кренула ка Кокоту, а снаге под Осман пашом су преко Радмиловића Дубраве ишле ка Вардару.

Црногорци и Херцеговци чекали су на Кокоту и Вардару, а кад су Турци пришли на пушкохват кренули су у силовит јуриш. У борби прса у прса, где нож и јатаган доминирају, турска војска није имала превише шанси против горостасних момака. Осим тога Црногорци су имали и модерне Гасерове ливоре са шест метака.

Без подршке артиљерије херцеговачко-црногорска војска разбила је турски башибозук који се панично повлачио. Северни одред на јуриш је заузео коту Ковчег и уништио турску артиљеријску посаду, запленио топове. На том месту погинуо је и Селим паша.

Десно крило Северног одреда разбило је турску колону коју је предводио Осман паша, заробило цео турски батаљон заједно са Осман пашом и запленили све топове који су још били на мазгама.

Мухтар-паша успео је да развије војску за борбу, али су његови војници убрзо бацили оружје и панично побегли ка Билећи. Уништене су две турске бригаде а сам паша је успео да утекне.

У Бици на Вучјем долу погинуло је и рањено више од 4.000 Турака, убијен је Селим паша, три миралаја (пуковника), 168 другим официра, заплењено око 3.000 пушака и 21 застава.

Лука Филипов Драгишић из Пипера заробио је дивизијског генерала Осман-пашу.

Црногорско-херцеговачки губици били су 70 погинулих и 118 рањених.

Велика победа на Вучјем Долу одјекнула је Европом. Руски цар Александар II наградио је орденом књаза Николу као и команданте војводе Божа Петровића, Петра Вукотића, Илију Пламенца и Марка Миљанова.

Битка на Вучјем Долу наговестила је коначан одлазак Османске царевине из црногорско-херцеговачких брда.

Убрзо, после Берлинског конгреса, у Херцеговину је дошао други окупатор, а Црна Гора је добила независност.

Данас преко Вучјег дола простире се државна граница између Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Волим да знам

Чланак Место где је кована слобода се појављује прво на Билећа.рс.

Херцеговину је синоћ послије 23.00 часа погодио снажан земљотрес, јачине 5,7 степени по Рихтеру, а највише материјалне штете на простору Републике Српске претрпило је Љубиње.

Начелник општине Љубиње Стево Драпић потврдио је за нашу телевизију да нема повријеђених особа, а према извјештајима федералних медија у Стоцу је преминула једна особа, док их је неколико потражило лијечничку помоћ.

Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик изјавио је Срни да ће општини Љубиње бити упућено 500.000 КМ као вид хитне помоћи за санирање штете проузроковане земљотресом који је погодио Херцеговину.

– Јутрос сам разговарао са начелником општине Љубиње (Стевом Драпићем) који ми је пренио прве информације о штети коју је проузроковао земљотрес који је синоћ погодио Љубиње, али и цијелу Херцеговину – рекао је Додик, преноси РТРС.

Он је нагласио да је договорено и да дио грађевинске оперативе из Требиња и околних мјеста буде упућен у Љубиње.

Штаб за ванредне ситуације општине Билећа стављен је у приправност.

Цивилна заштита и ватрогасци-спасиоци су на терену како би утврдили евентуалну угроженост цивилног становништва.

„Сви грађани који имају оштећења на својим објектима поред пријаве на број телефона 121 обавезни су да предају и писани захтјев на писарници општине Билећа. У складу са поднесеним захтјевима за оштећења формирана је и стручна комисија која ће излазити на терен, саопштено је из Штаба.

Иако су грађани већином провели цијелу ноћ на ногама, најважније да нема повријеђених и жртава, истакао је Стеван Бекан, начелник штаба за ванредне ситуације града Требиње.

– Имали смо велики број позива грађана који су били узнемирени. И даље треба бити опрезан, јер током ноћи било је још мањих земљотреса – поручио је Бекан у нашем Јутарњем програму.

Он је додао да се наставља пратити ситуацију, и да је Штаб за ванредне ситуације спреман да помогне становништву.

– Када је у питању брана код Требиња, она може да издржи велике елементарне непогоде, и нема мјеста за паником, све је под контролом – закључио је Бекан.

Чланак Земљотрес погодио Херцеговину, највише штете у Љубињу се појављује прво на Билећа.рс.

Ушла сам у мрак биоскопске сале носећи са собом остатке дана, београдске гужве, оне уобичајене, свакодневне нервозе с којом живимо. Изашла сам уплакана, потресена, али препорођена.

Дрхтавих очију, али пуног срца. После филма „Пребиловци – тамо и камен има ожиљак“ у глави ми је била само једна мисао – живот је чудо, страшно, сурово и блиставо чудо!

Како другачије објаснити оно што се у том херцеговачком селу десило 1941, 1942, 1990, 1991, 1992? Како другачије појмити то што и данас, упркос свему, у Пребиловцима живи 40-ак људи, што се чује дечји смех и црвкут птица?!

Јер, као што рече један од учесника филма, ни птице неће да певају ако немају коме!

А свака птица, сваки камен, сваки комадић неба над Пребиловцима сведоци су тог чуда званог живот.

Сведоци су и људи, Пребиловчани, Херцеговци, тврди као камен и сјајни као сунце.

Показивао је њима живот сва своја лица. Терао их је да опстану на оскудној земљи, под неумољивим сунцем, на раскрсници путева и цивилизација. И живели су, стварали, отимали земљу од камена и црпили њену снагу.

Рађало се и страдало, гинуло, робовало и ослобађало, ал’ никад није свануо дан попут 4. августа 1941. Показао се живот тог врелог летњег јутра у свом најмрачнијем облику. У облику усташке звери жедне невине крви.

Тешко је и описати оно што се тог, и наредна два дана, дешавало у Пребиловцима, у сточним вагонима којима су жене, деца и старци отишли на пут без повратка.

Нема речи довољно дубоких и мрачних да опишу бездан јаме Голубинка у којој су скончали. Јаме из које нико није изашао!

Немо сам гледала кадрове снимљене на херцеговачком кршу, слушала изводе из сведочења крвника и жртава, болне речи потомака који страдање носе у сваком, најситнијем делу свог бића.

Није се у мраку београдског биоскопа чуо ни глас, ни уздах, ни суза. Навикли на невољу, тврди на сузи, ћутали су Херцеговци. Ћутали смо и ми, сапатници, браћа и сестре по муци. Ћутали смо и стезали песнице, немоћни пред злом, неописивим и несхватљивим.

Попустило је срце тек пред новим налетом живота. Попустило је око, слушајући како се у рањеним Пребиловцима, међ’ гаравим зидинама, до краја рата родило 19 девојчица и 18 дечака иако је у селу остало мање од 200 становника.

Јецала сам, од туге и среће, кад сам чула да је једног Јована 1962. године читаво село пратило у војску. Јована, првог стасалог регрута после 1941.

Потресле су ме, болно и дубоко, готово нестварне сцене снимљене у новембру 1990. када су се у Голубинку спустили спелеолози и потомци, тражећи кости жртава које су дуго, предуго чекале на то. Следиле су ме речи човека којем је у том бездану нестала читава породица.

Док су на светлост дана изношене кости, остаци гардеробе, дечјих ципелица и укосница-узвикнуо је потресно, али некако неописиво достојанствено – Људи, ево наше дјеце.

Ма, може ли ико да појми бол тог човека, питала сам се док сам слушала уздахе и јецаје који су разбијали мук у сали. Гледала сам запањено жене док смирено и потпуно одлучно перу кости и ваде блато што га године накупише у лобањама. Откуд им толика снага?!

Питала сам се и откуд толика мржња у онима који су 1992. минирали цркву у коју су тек неколико месеци раније положене кости мученика?! Какво то зло живи у људима који ни мртвима не дају мира?!

Пребиловци су опет били у пламену, живот је поново стао, умирио се, сакрио се испод срушених кућа, згаришта цркве и костију расутих по камену.

Ал’ скупили су их Пребиловчани поново, подигли и њима и себи величанствен храм. Рашчистили су рушевине и кренули изнова…по ко зна који пут!

Живот, гажен и убијан, ал’ ипак тако вредан и сјајан, вратио се у измучено село. Потомци оних које је прогутала Голубинка, упркос свему, газе пребиловачким стазама, радују се сунцу и киши, ветру и небу.

Њихова деца доказ су победе над злом, али и вере која их никад није напуштала!

Плакала сам те вечери за Пребиловцима, али су ми у мислима били сви наши бездани у којима и даље леже кости мученика. Плакала сам за свим безименим, заборављеним, неожаљеним жртвама.

Туговала сам за својим стрицем Јованом који није дочекао позив за војску и тетком Десом, девојчицом која није дочекала да одрасте. Јецала сам за својим Дивоселом које је, неким чудним усудом, страдало баш истог дана кад и Пребиловци. За Дивоселом, у којем живот ипак није васкрсао као у Пребиловцима.

Плакала сам, али сам из биоскопа ипак изашла с надом, уверена у оно што рекох на почетку- да је живот чудо….страшно, сурово и блиставо!

И хвала колегиници, ауторки филма Сањи Драгићевић Бабић, на тој спознаји! Хвала у име свих нас који знамо шта су Пребиловци!

ЂУРЂИЦА ДРАГАШ – РТС

Чланак Ми знамо шта су Пребиловци се појављује прво на Билећа.рс.

Први авион на новом аеродрому у Требињу очекује се да слети пре 2023.године. Средства за изградњу требињског аеродрома у износу од 70 милиона евра су обезбеђена, а још 35 милиона евра биће уложену у опрему и инфраструкуру.

– Што ћете да видите на терену већ од јуна 2022. године. И, верујем прве авионе на требињском аеродрому пре краја 2023.године – рекао је председик Србије Александар Вучић после разговора са Милорадом Додиком, српским чланом Председништва БиХ..

То би требало да подигне целу Херцеговину, да приближи Требиње и Херцеговину Београду и светским центрима, напоменуо је Вучић и додао да се израда планске пројектно-техничке документације за изградњу завршава у марту, као и да су обезбеђена средства за експропријацију земљишта.

– Имали смо опсежне припреме за данашњи састанак, о свим важним темама у односима Србије и Босне и Херцеговине. Разговарали смо и о Војсци Републике Српске и ја сам пренео важне поруке људи из Европе и света. Захвалан сам што је изразио спремност да саслуша друга мишљења.

Важно је да сачувамо мир и покажемо да није Република Српска извор проблема, већ да смо сви у региону спремни да разговарамо. Наш став је јасан и чврст. Нећу рећи да упозоравамо, али молим све да разговарамо и решавамо проблеме дијалогом. Србија се неће придружити санкцијама.

Док сам ја председник, неће бити блокаде на Дрини –  поручио је председник Вучић након састанка и додао да је српски члан Председништва БиХ недвосмислено рекао да не постоји никакав хир Републике Српске да прави проблеме, већ да су њихови потези реакција на то што се право на коришћење шума одузима од РС и предаје у руке Сарајеву.

Председник Вучић је истакао да разговор нема алтернативу и да мора да се разговара са Бошњацима, али и да сви треба да напустимо снове о победи над оним другим.

– Разговарали смо о развоју инфраструктуре и о спајању Србије и Републике Српске и Србије и Босне и Херцеговине. У складу са тим, очекујемо до краја године потписивање комерцијалног уговора о изградњи ауто-пута од Сремске Раче до Бијељине. То је велика ствар, како за Републику Српску, тако и за Босну и Херцеговину.

Важно је и да се од Вишеграда до Сарајева уради пут што пре. Спајамо Пазар и Тутин са Београдом и Сарајевом. За развој економских односа важно је спајање бошњачког и спрског народа. Када урадимо ауто-пут Рума-Шабац и брзу саобраћајницу Шабац-Лозница, коју ћемо продужити до Малог Зворника, додатно ћемо повећати снагу и континуитет комуникације са БиХ и Републиком Српском –  навео је председник Вучић и додао да је са српским чланом Председништва БиХ разговарао и о економској ситуацији, а поготово о несташицама електричне енергије.

– Kриза прети великом броју земаља у региону. Разговарали смо и о томе да припремимо заједничку платформу за разговоре са свим партнерима око изградње крака гасовода са територије Србије до Бањалуке – нагласио је председник Вучић.

Чланак Кад ће слетети први авион на требињски аеродром се појављује прво на Билећа.рс.

Куће су нам камене, камен нам је астал. Камен нам је међа, камен нам је ограда и одбрана. Камен нам је прва оловка, камен нам је прва играчка. На камену прва слова пишемо. Камен нам је судбина.

Камен ти је орјентир, камен ти је путоказ, камен ти је имендан.Читав живот са каменом, и на крају опет под камен, онај најтежи- мермерни. Све нам је камено осим срца.

Ми живот не можемо замислити без камена. И кад нам камен упадне у ципелу, жао нам га извадити. Но’ га носаш и љубоморно чуваш, јер он теби припада. Да је мислио коме друго, у његову би ципелу упао, одиста.

Он ти је нека врста амајлије, или породични албум, посебно ако ђе одеш у туђину. Чини ти се таквог камена ниђе нема. Ови остали му нису ни принијети. Ма познао бих га међу гомилом другог камења. Још ако је којим случајем, онај билећки, довољно је да га спазим крајичком ока и да ти одмах кажем ђе је извађен.

Не требам два пут’ погађати! Нама, и кад, камен падне са срца нађу га у бубрегу, неће тај далеко.
А шта би Херцеговац чинио у рају, ако камена тамо нема?
Можда је некоме камен само камен, али не и нама.Нама је камен сапутник и саговорник. Нијем а прича, слијеп а види, глув а слуша. Најмилије ми је са каменом зборити, кад у њега имам повјерења.

Станемо овако један наспрам другог и сити се испричамо. За разлику од људи камен ћути. А након разговора са неким људима човјек осјети потребу да пријатељски помилује камен, рукује се са дрветом и са пуно поштовања скине капу пред магарцем.

И зато кад ме неко пита са ким причам, ја кажем са каменом.
Са каменом, на камену, причам своју причу.

Извор: Слободна Херцеговина – Марко Никчевић

Чланак Све нам је камено осим срца се појављује прво на Билећа.рс.